Загреб нема исти позивни

Седим пре недељу-две с пријатељима у кафани преко пута манастира Поганово. То је на неких пола сата вожње од Пирота, у пејзажу који личи на онирички Нови Зеланд из „Господара прстенова”, место колико прелепо, толико забачено да ми се први пут у Србији десило да ми мобилни телефон не „хвата” сигнал моје мреже, да је овде сада не (анти)рекламирам.

Ту, у срцу заборављеног Балкана, из кафанских звучника „пичи” „Парни ваљак”: „Назови да ти чујем глас/Назови, кажи ми како си/Загреб има исти позивни”. Па нешто размишљам: Је ли некад песма толико очигледно демантовала саму себе? Не, брате, није тако. Загреб нема исти позивни.

Песма је из 1987. године, па оно што Аки Рахимовски отпева након речи „позивни” оно „нула, четири, један” свима у то време надолази природно. Већ дуго, међутим, практично од самог стицања независности Републике Хрватске, Загреб има краћи и једноставнији позивни број – (само) нула, један.

Сама песма представља диван пример међусобне испреплетености утицаја код аутора југословенске популарне музике. Јасно је да је Хусеин Хасанефендић, кључни аутор „Парног ваљка”, овде био инспирисан песмом Џонија Штулића „041” (познатом по првом стиху „Када Загреб израња из сна”) из 1981. године. (Наведена песма „Парног ваљка” је из 1987.) Међутим, сам Хасанефендић ће истом овом песмом надахнути – Горана Бреговића. Његови стихови „Сјети се, окрени лист под слово А/понекад, и бирај број крај мојег имена” одјекнуће годину дана касније у Бреговићевим „Негдје у твоме адресару/под словом Б је моје име”. Љубитељи психологије приметиће да Хасанефендић прилагођава свој текст певачу Акију Рахимовском (отуд „слово А”), док Бреговићу не пада на памет да због Алена Исламовића мења свој (презименски) иницијал.

Но добро, није ово место за дубље улажење у „поп књижевност” анализе. Овај увод је заправо ту због велике пажње коју је у јавности привукла честитка патријарха српског Порфирија новоизабраном загребачком градоначелнику Томиславу Томашевићу, у којој између осталог стоји: „Својевремено је велики загребачки песник Бранимир Џони Штулић певао када Загреб израња из сна, што ме је подстакло да изразим наду, која је, уосталом, и нада свих житеља овог лепог града, да је пред нама ново јутро које ће променити све”. Сви досадашњи коментари ове честитке фокусирају се на прву поп-културну алузију, но не треба заборавити ни другу парафразирану песму, ону коју је написао Петко Кантаџијев-Млинац, а која је спојила Стјепана Џимија Станића, „Индексе” и Душана Прелевића Прелета, те чији је наслов недавно додао неке нове валере популарној омладинској серији Радио-телевизије Србије.

И док патријарх Порфирије одушевљава и Србију и околне земље својим познавањем филмске уметности и популарне музике, већина српских аналитичара, коментатора, па и других јавних актера, показује скоро невероватан политички аналфабетизам. Наиме, резултати локалних избора у Хрватској, нарочито у Загребу, разне су навели да почну да повлаче некакве аналогије.

Једни тако страшно завиде Загрепчанима на младим прогресивним снагама, а нарочито их мучи што не виде ништа слично у Србији. Умно ограниченији чланови овог табора склони су да кажу да је ово као да у Београду победи партија спремна да призна независност Косова. Други опет у овом виде наду и за Србију и Београд, почетак једног тренда, таласа. Умно ограниченији међу њима поручују: Нека се спреме Сарајево, Љубљана, Београд.

И једни и други маше суштину, ону која би се могла описати фразом: Загреб нема исти позивни. Док је имао стари позивни, постојала је Југославија, Хрватска и Србија су биле у истој држави, интеракција је постојала и морала је постојати. Данас, међутим, за Србију и Београд много већу тежину има, рецимо, избор Драшка Станивуковића за градоначелника Бањалуке, него избор Томашевића за градоначелника Загреба. Да, и Бањалука је у другој држави, али Београд на Бањалуку, а онда и Бањалука на Београд, колико год у мањој мери, реално утиче. Што се, пак, Загреба тиче, тамошњи резултати локалних избора за Београд су релевантни таман колико и резултати локалних избора у Софији, Тирани или Букурешту.

По свим могућим најавама, локални избори у Београду нису далеко. Питам се: постоји ли иједан, било који, потенцијални кандидат коме би евентуалну победу загребачки надбискуп Бозанић честитао парафразом, примера ради, оваквом: „Желим да изразим наду да ће ваш тријумф скратити макар симболично ону митску Бајагину даљину под шифром 442”. Ко схвати зашто је то немогуће, схватиће и зашто горе потенциране аналогије немају ама баш никаквог смисла.