Иван Иванович станује изнад

Ћутање је злато. Та пословица данас добија и своју дубоку политичку димензију. Свет је једноставно тако направљен. Само ћутање обезбеђује какав-такав мир. Или, другим речима, чувена реченица из америчких филмова: „Имате права да ћутите, јер свака ваша изјава може бити искоришћена против вас” данас постаје правило јавног понашања, односно они који говоре сами себи натоварују беду на врат.

На једном веома посећеном Интернет-сајту, који критички разматра пројекат Новог светског поретка, неко је саставио списак од десет савета за безбедно преживљавање у култури Великог брата и апсолутну контролу. Између осталог, препоручује се да се у друштву никада не говори о религији или о политици, да је најбезбеднији рецепт гледање телевизије – јер не само да отупљује чула него и пружа могућност да се чују „исправни ставови” лидера Новог светског поретка и њихових телевизијских трбухозбораца, да је хипокризија најсигурнија политика, да је згодно прикључити се неком хуманитарном пројекту типа „Ходање за жељу” или „Четрдесет сати гладовања”, јер се тиме на најсигурнији начин показује припадност „напредним идејама” и томе слично. Али, свакако најзанимљивији савет је онај у коме се препоручује да се са пажњом посматра шта раде други људи како би се на време обележили они који се не уклапају.

Цинични писац савета алудира на совјетско искуство из вица о Ивану Ивановичу „који станује спрат изнад”, али поента ове критике стања ствари у америчком друштву може се јасно читати и код нас. Парадокс је да данас она можда важи и више него у доба комунизма, па чак и у Милошевићево доба. Јер је и у време комунизма и Милошевића некако све било кристално јасно. Постојала је оштра подела на нас и њих, постојало је једноумље и са тим у вези отворене санкције према неистомишљеницима. У комунизму се тражила верност комунистичким идејама, у Милошевићево доба је улазница за све био српски патриотизам.

Демократија која подразумева слободу говора, међутим, донела је још страшнију агресију према било ком дисонантном тону у пожељном хору. Тај хор данас тражи само једно – љубав према европским аријама – али не и добар глас, и још мање слух. Нема идеологије, али има „пројекта”, отуда је подједнако лако постати наш, колико и озлоглашен. „Иван Иванович станује на спрату изнад”. Прилазак „победницима” одувек је био врхунац хипокризије, али неприлазак се данас сматра неком врстом моралног и интелектуалног злочина. „Ко није са нама, тај је против нас”, та стара и мрачна парола поново је на делу – а то се може видети и у коментарима на интернет блоговима који врве од дојава „где је Иван Иванович”. Слободни људи су изложени некој врсти тихог линча. Демократија овде не трпи различито мишљење.

Управо зато најновија парола о српском помирењу делује тако лажно. Мире се и једни другима праштају само они који су се обрели у истој групи. Али опроштаја онима који нису са њима – нема. Отуда свака независна критика упућена загрљеној групи, овде добија статус велике увреде и постаје кључни доказ да Иван Иванович јесте штетна друштвена појава. Безболно се могу критиковати само они који су означени као критичке мете – све друго је само забијање злобних клипова у точкове нашег напретка. Слободни људи који мисле својом главом и имају интегритет више се не толеришу. Демократија све више личи на секту.

Победници траже овације. Победници траже да сваки читалац новина и гледалац телевизије буде онај савесни комшија из руског вица. Слобода медија се овде одувек схватала као слобода да се слободни људи доведу у ред. Најчешће је то ред за посао. Слободни човек који критикује победнике више није слободан. Он је обележен.

Отуда је величина политичке победе у обрнутој сразмери са производњом политичких губитника.

Ћутањејезлато.www.mirjanabm.com