Да бубњари полуде!

Да дрвено буре служи да се у њему чува вино - то знамо. Али да исто то буре може да постане и музички инструмент, то нисмо знали док се нисмо обрели у селу Иђошу, у кући Миодрага Мунћана, бачвара.

Овај, како сам тврди, једини преостали бачвар у Банату, спојио је лепо и корисно. Свој занат и музику. Како? Свакодневно окивајући бурад ударао је чекићем у металне обруче и тако, нормално, производио неартикулисане звуке. Због тога што су били неподношљиви, али и из чисте досаде и шале ради, Мунћан је дошао на идеју да убудуће ради у ритму музике коју је сам компоновао, најчешће на лицу места.

- Бачварски занат сам изучио овде у Иђошу, а касније сам се запослио у „Флори“ и „Прими“ у Бечеју, где сам правио бурад за краставце и фeфероне, дабоме дрвене, јер онда није ни било пластичних. Тамо имам и стан - каже Миодраг и додаје да време радије проводи у селу, дружи се са мештанима, прави бачве, свира, бави се голубовима и ужива у вину. Из својих бачви, наравно.

- Где сам оно стао - питао се Мунћан који је, откако смо дошли, непрестано трчао по дворишту, мало због нас да нас што боље угости, мало због свог темперамента, због којег смо га једва сустизали да не пропустимо причу:

- Занат сам учио три године, до 1958, а онда се осамосталио.

Тежак је то занат, констатујемо.

- И уметност - додаје Мунћан. - Свашта ту треба знати.

И одмах нам демонстрира своје речи. Показује нам прво алат: чекић, сецемер, стегу, штосмак, на њој се рендише дуга - објаснио нам је, секиру, макљу, крумпајз... ма шта то значило, па онда вертикалне „летвице“, односно дуге од којих се прави свако буре:

- Дуге морају да имају стомак, па су овде широке пет, а тамо седам сантиметара, и кад стегнем, стоје овако - показује јер му је, очигледно, лакше да то уради него да објасни свој рад и наставља:

- Направим данце, па ложим ватру у бурету и стежем га да се угреје и обликује, па кад ставим трећи обруч - готово је. При том, буре мора стално да се кваси да не изгори. Онда треба да одстоји да се осуши. Најбоље два месеца. Тако направљено буре је вечито. Фабрички, буре се прави за један дан, што могу и ја, али то није то.

(/slika2)Причи о изради буради није крај.

- Оков мора да буде од плеха два милиметра дебелог, како би се кривио како ја стежем.

Прекидамо га констатацијом да његов занат изумире. Да ли је уопште још било коме потребно ручно прављено буре?

- Како није потребно? Па, не може се вино држати у џаку! Добро, има пластичне буради, али нема бољег бурета до храстовог, које вину даје најбољи укус. Ипак, данас се чешће праве од багрема и дуда. А и чешће поправљам него што правим нову бурад - каже Миодраг и закључује:

- Пластично буре је јефтино, па се после употребе баца, а данас су сви лењи. Зато избегавају дрвено, јер га треба добро опрати. Ипак, бурад од акова, два, наручују ми они који знају шта је вино.

А у Иђошу сигурно знају, јер имају Удружење виноградара „Шасла“, названо по истоименој врсти грожђа. Већ сад се спремају и једва чекају август кад су у Иђошу Дани виноградара Војводине где се окупи чак 26 удружења уз музику и вино. А ту их обавезно дочека и Миодраг Мунћан, уз музику из бурета и обавезне тактове Бачварске химне и Марша на Дрину.

- Идем на сајмове и етнофестивале. Свирам уз помоћ сецемера и чекића, а додао сам и звонца на чекић. Ма, бубњари полуде кад ја свирам, они то не умеју.