Da bubnjari polude!

Da drveno bure služi da se u njemu čuva vino - to znamo. Ali da isto to bure može da postane i muzički instrument, to nismo znali dok se nismo obreli u selu Iđošu, u kući Miodraga Munćana, bačvara.

Ovaj, kako sam tvrdi, jedini preostali bačvar u Banatu, spojio je lepo i korisno. Svoj zanat i muziku. Kako? Svakodnevno okivajući burad udarao je čekićem u metalne obruče i tako, normalno, proizvodio neartikulisane zvuke. Zbog toga što su bili nepodnošljivi, ali i iz čiste dosade i šale radi, Munćan je došao na ideju da ubuduće radi u ritmu muzike koju je sam komponovao, najčešće na licu mesta.

- Bačvarski zanat sam izučio ovde u Iđošu, a kasnije sam se zaposlio u „Flori“ i „Primi“ u Bečeju, gde sam pravio burad za krastavce i feferone, dabome drvene, jer onda nije ni bilo plastičnih. Tamo imam i stan - kaže Miodrag i dodaje da vreme radije provodi u selu, druži se sa meštanima, pravi bačve, svira, bavi se golubovima i uživa u vinu. Iz svojih bačvi, naravno.

- Gde sam ono stao - pitao se Munćan koji je, otkako smo došli, neprestano trčao po dvorištu, malo zbog nas da nas što bolje ugosti, malo zbog svog temperamenta, zbog kojeg smo ga jedva sustizali da ne propustimo priču:

- Zanat sam učio tri godine, do 1958, a onda se osamostalio.

Težak je to zanat, konstatujemo.

- I umetnost - dodaje Munćan. - Svašta tu treba znati.

I odmah nam demonstrira svoje reči. Pokazuje nam prvo alat: čekić, secemer, stegu, štosmak, na njoj se rendiše duga - objasnio nam je, sekiru, maklju, krumpajz... ma šta to značilo, pa onda vertikalne „letvice“, odnosno duge od kojih se pravi svako bure:

- Duge moraju da imaju stomak, pa su ovde široke pet, a tamo sedam santimetara, i kad stegnem, stoje ovako - pokazuje jer mu je, očigledno, lakše da to uradi nego da objasni svoj rad i nastavlja:

- Napravim dance, pa ložim vatru u buretu i stežem ga da se ugreje i oblikuje, pa kad stavim treći obruč - gotovo je. Pri tom, bure mora stalno da se kvasi da ne izgori. Onda treba da odstoji da se osuši. Najbolje dva meseca. Tako napravljeno bure je večito. Fabrički, bure se pravi za jedan dan, što mogu i ja, ali to nije to.

(/slika2)Priči o izradi buradi nije kraj.

- Okov mora da bude od pleha dva milimetra debelog, kako bi se krivio kako ja stežem.

Prekidamo ga konstatacijom da njegov zanat izumire. Da li je uopšte još bilo kome potrebno ručno pravljeno bure?

- Kako nije potrebno? Pa, ne može se vino držati u džaku! Dobro, ima plastične buradi, ali nema boljeg bureta do hrastovog, koje vinu daje najbolji ukus. Ipak, danas se češće prave od bagrema i duda. A i češće popravljam nego što pravim novu burad - kaže Miodrag i zaključuje:

- Plastično bure je jeftino, pa se posle upotrebe baca, a danas su svi lenji. Zato izbegavaju drveno, jer ga treba dobro oprati. Ipak, burad od akova, dva, naručuju mi oni koji znaju šta je vino.

A u Iđošu sigurno znaju, jer imaju Udruženje vinogradara „Šasla“, nazvano po istoimenoj vrsti grožđa. Već sad se spremaju i jedva čekaju avgust kad su u Iđošu Dani vinogradara Vojvodine gde se okupi čak 26 udruženja uz muziku i vino. A tu ih obavezno dočeka i Miodrag Munćan, uz muziku iz bureta i obavezne taktove Bačvarske himne i Marša na Drinu.

- Idem na sajmove i etnofestivale. Sviram uz pomoć secemera i čekića, a dodao sam i zvonca na čekić. Ma, bubnjari polude kad ja sviram, oni to ne umeju.