Оживљена прошлост

Кад кажемо Прованса, прва асоцијација су непрегледна поља лаванде, опојни мириси ливадског биља, плодни виногради, маслињаци и рустичне камене куће, које чувају сваку страницу вековима исписиване историје. Уз бескрајан труд житеља ове покрајине на југоистоку Француске, својевремено је цела Европа учествовала у спашавању аутентичних провансалских села. Данас их обилазе туристи из целог света и диве се њиховој лепоти. А шта је са нашим селима? И Србија би имала шта да покаже и чиме да се поноси, али наша села су давно напуштена и заборављена, а куће оронуле.

(/slika2)Ипак, није све изгубљено. Још има оних који одржавају везу са својим завичајем. Један од њих је и Милован Ракићевић, родом из Трнаве код Чачка. Он се потрудио да оживи једно типично српско сеоско домаћинство.

Право с капије, у врху дворишта, улази се у кућу за становање од тесаних дасака. Надаље су постављени вајат, качар, млекар и амбар с тремом. Унутра свака ствар на свом месту. У огњишту као да је ватра тек згасла, на разбоју напола исткан ћилим, а крај њега, на троношцу, изгуљено сиво коферче с којим је Милован, са својих деветнаест година, пошао у свет. Све као из прошлих времена, а изгледа као да су домаћини тек изашли из куће.

Доскоро, на месту где је оживљена ова сеоска идила, била је само ливада крај воћњака.

– Кад смо брат и ја, 1965. године, после очеве смрти преузели имање, стидели смо се тих старих објеката, па смо их срушили. После неког времена, освестио сам се и схватио какву сам грешку починио. За почетак, на истим темељима, у дну плаца који је припао мени, од цигала сам подигао кућу у којој смо повремено боравили супруга и ја с децом, када би на викенд дошли из Београда. Од тада, где год сам успут нашао неку тестију, чанак за сир и кајмак, стару пеглу, фењер... доносио сам и остављао са стране. Касније су и мештани на трактору почели да довозе разбоје, чезе, точкове за запрежна кола, дрвена корита и стотину других ствари. Има предмета с почетка двадесетог века, мада су неки и доста старији, а међу њима се издваја венчаница моје бабе Емилије из 1907. године – присећа се наш саговорник.

Милован је цео радни век провео у трговини. Прошетао се од продавца и пословође до комерцијалисте и трговачког путника. Радио је за једну познату словеначку модну кућу и добро је зарађивао. Када се пензионисао, имао је таман довољно и пара, и снаге, и воље, а и подршку супруге Зорице, маштовите Сремице, да изгради овај сеоски амбијент.

(/slika3)Кућу и пратеће објекте, за које претпоставља да су стари равно сто година, купио је у селу Марковица. У помоћ му је притекао самоуки „мајстор сто заната“, комшија Миломир Маричић пореклом с Пештера, и 11. маја прошле године никла је главна зграда. Када је посао био обављен, Милован је осетио изузетно задовољство, али и носталгију, јер је све ово радио у спомен родитељима.

– Фамилија Ракићевића је богата, али моја баба је рано остала удовица и нико се није потрудио да јој помогне. Од тада је у нашој породици завладало сиромаштво. Тешко смо живели и свега смо били жељни. Жао ми је што нисам стигао да помогнем оцу, јер се разболео и млад умро. На овај начин покушавам да набавим све што он и мајка нису могли себи да приуште – каже са сетом Милован.

Свестан је да је ово можда јединствена приватна музејска поставка, и размишљао је да би лепо било ако би постала део туристичке понуде. Али, зна да ће се уморити док прибави све дозволе, па је одлучио да у томе што је направио уживају углавном пријатељи. А свако ко дође, биће радо примљен гост.