Oživljena prošlost

Kad kažemo Provansa, prva asocijacija su nepregledna polja lavande, opojni mirisi livadskog bilja, plodni vinogradi, maslinjaci i rustične kamene kuće, koje čuvaju svaku stranicu vekovima ispisivane istorije. Uz beskrajan trud žitelja ove pokrajine na jugoistoku Francuske, svojevremeno je cela Evropa učestvovala u spašavanju autentičnih provansalskih sela. Danas ih obilaze turisti iz celog sveta i dive se njihovoj lepoti. A šta je sa našim selima? I Srbija bi imala šta da pokaže i čime da se ponosi, ali naša sela su davno napuštena i zaboravljena, a kuće oronule.

(/slika2)Ipak, nije sve izgubljeno. Još ima onih koji održavaju vezu sa svojim zavičajem. Jedan od njih je i Milovan Rakićević, rodom iz Trnave kod Čačka. On se potrudio da oživi jedno tipično srpsko seosko domaćinstvo.

Pravo s kapije, u vrhu dvorišta, ulazi se u kuću za stanovanje od tesanih dasaka. Nadalje su postavljeni vajat, kačar, mlekar i ambar s tremom. Unutra svaka stvar na svom mestu. U ognjištu kao da je vatra tek zgasla, na razboju napola istkan ćilim, a kraj njega, na tronošcu, izguljeno sivo koferče s kojim je Milovan, sa svojih devetnaest godina, pošao u svet. Sve kao iz prošlih vremena, a izgleda kao da su domaćini tek izašli iz kuće.

Doskoro, na mestu gde je oživljena ova seoska idila, bila je samo livada kraj voćnjaka.

– Kad smo brat i ja, 1965. godine, posle očeve smrti preuzeli imanje, stideli smo se tih starih objekata, pa smo ih srušili. Posle nekog vremena, osvestio sam se i shvatio kakvu sam grešku počinio. Za početak, na istim temeljima, u dnu placa koji je pripao meni, od cigala sam podigao kuću u kojoj smo povremeno boravili supruga i ja s decom, kada bi na vikend došli iz Beograda. Od tada, gde god sam usput našao neku testiju, čanak za sir i kajmak, staru peglu, fenjer... donosio sam i ostavljao sa strane. Kasnije su i meštani na traktoru počeli da dovoze razboje, čeze, točkove za zaprežna kola, drvena korita i stotinu drugih stvari. Ima predmeta s početka dvadesetog veka, mada su neki i dosta stariji, a među njima se izdvaja venčanica moje babe Emilije iz 1907. godine – priseća se naš sagovornik.

Milovan je ceo radni vek proveo u trgovini. Prošetao se od prodavca i poslovođe do komercijaliste i trgovačkog putnika. Radio je za jednu poznatu slovenačku modnu kuću i dobro je zarađivao. Kada se penzionisao, imao je taman dovoljno i para, i snage, i volje, a i podršku supruge Zorice, maštovite Sremice, da izgradi ovaj seoski ambijent.

(/slika3)Kuću i prateće objekte, za koje pretpostavlja da su stari ravno sto godina, kupio je u selu Markovica. U pomoć mu je pritekao samouki „majstor sto zanata“, komšija Milomir Maričić poreklom s Peštera, i 11. maja prošle godine nikla je glavna zgrada. Kada je posao bio obavljen, Milovan je osetio izuzetno zadovoljstvo, ali i nostalgiju, jer je sve ovo radio u spomen roditeljima.

– Familija Rakićevića je bogata, ali moja baba je rano ostala udovica i niko se nije potrudio da joj pomogne. Od tada je u našoj porodici zavladalo siromaštvo. Teško smo živeli i svega smo bili željni. Žao mi je što nisam stigao da pomognem ocu, jer se razboleo i mlad umro. Na ovaj način pokušavam da nabavim sve što on i majka nisu mogli sebi da priušte – kaže sa setom Milovan.

Svestan je da je ovo možda jedinstvena privatna muzejska postavka, i razmišljao je da bi lepo bilo ako bi postala deo turističke ponude. Ali, zna da će se umoriti dok pribavi sve dozvole, pa je odlučio da u tome što je napravio uživaju uglavnom prijatelji. A svako ko dođe, biće rado primljen gost.