Отворено о обдукцијама

У Србији постоји широкораспрострањена заблуда да се дијагноза узрока смрти може поставити само обдукцијом, а да Светска здравствена организација (СЗО) наводно забрањује тај поступак када је реч о ковиду 19. Тврдња садржи три неистине, масовно прихваћене захваљујући ауторитету њених заговорника. Сагледајмо чињенице.

Прво, поуздана дијагноза се далеко најчешће поставља без отварања леша. У Србији годишње премине мало више од 100.000 житеља (протекле године је због пандемије тај број био већи за око 14.000). Сви покојници имали су уредно постављену дијагнозу, засновану на низу лабораторијских, клиничких и других, макар само посмртно обављених прегледа и увида у околности могућих узрока смрти.

Обдукцији се приступа врло ретко, и то најчешће из три разлога: а) непознат је идентитет умрлог лица, б) на лешу су уочене повреде или се из других разлога посумњало у насилну смрт, и в) на основу расположивих чињеница није могуће утврдити узрок смрти (чл. 204 Закона о здравственој заштити).

Друго, СЗО није издала никакву наредбу поводом обдукција. Та лажна вест пуштена је прошлог лета, уз сулудо објашњење да је узрок ковида 19 бактерија, па је СЗО наводно законски забранила обдукције, како би се, из потпуно неразумљивих разлога, сакрила „истина”. Не служи на част никоме ко је довољно наиван да поверује у завереничку улогу ове доброчинитељске организације. Њој би једина замерка, ако тај термин уопште има смисла, могла да се упути због доприноса пренасељености планете, јер је спасла многе милионе деце и одраслих.

Треће, за разлику од неких других међународних институција с овлашћењем да примењују санкције за јогуњење, СЗО расположе само саветодавном моћи. Међутим, никад није иступила с било каквом препоруком против обдукција жртава ковида 19. Подсетила је једино да се, сходно њеном важећем упутству из 2009. године, у случају постхумног постављања дијагнозе у просектури треба држати мера предострожности прописаних за заразне болести дисајних органа.

То значи да је довољна чак и природна вентилација, тј. да су отворени прозори у пространој просторији (да не улазимо у техничке детаље о минималном протоку ваздуха у јединици времена). Обдуценти треба да носе одећу дугих рукава отпорну на течност, обдукционе рукавице или два пара обичних хируршких рукавица, визир (или макар заштитне наочаре) и каљаче. Ако се ствара аеросол, рецимо због коришћења тестера с великим бројем обртаја, на лице се ставља епидемиолошка маска с ознакама Н95, ФФП2 или ФФП3.

Такве услове испуњавају или могу да испуне многе наше обдукционе сале, односно особље ангажовано у њима. Одлуку да се обдукције не обављају донеле су наше здравствене власти. Тиме су знатно отежале научноистраживачки рад, али су само мало утицале на рутинску дијагностику.

Наиме, дијагноза ковида 19 поставља се лабораторијски, ПЦР тестом (то је скраћеница за тест полимеразне ланчане реакције), али и без њега, на основу епидемиолошко-клиничких критеријума. Због своје високе осетљивости и специфичности, ПЦР се сматра златним дијагностичким стандардом.

Међутим, неки болесници из различитих разлога нису тестирани, некима је брис невешто узет, а неки су тестирани у погрешно време, када резултат још није или више није био позитиван. Такве особе не могу се игнорисати, већ се, према тежини доказа, означавају као вероватне или могуће жртве вируса корона. Битно је да сви они у статистици умирања треба да се воде као подлегли ковиду 19. То су међународно прихваћени критеријуми и они су најприближнији истини.

Узмимо за пример човека умрлог убрзо по пријему у болницу. Потиче из породице чији је члан на вештачкој вентилацији, имао је уз себе рендгенски снимак на којем се виде промене карактеристичне за ковид 19, а постоји податак да је неколико дана упорно кашљао и жалио се на немогућност разликовања појединих укуса и мириса. Мада није подвргнут ПЦР тесту, узрок смрти није споран.

Постоји онај често коментарисани случај болесника кога је усмртило возило ГСП-а. Тада је јасно да у потврди о смрти као основни узрок треба навести врсту фаталних повреда, док се посебно уписује присуство ковида 19, шећерне болести, инвалидитета или било којег другог поремећаја здравља. Међутим, вероватноћа настанка тако бизарних ситуација изузетно је мала.

Наш проблем је што смо до сада од ковида 19 званично изгубили око 7.000 људи. Међутим, тај број не чини ни трећину вишка смртности. Другим речима, од почетка пандемије у Србији је преминуло око 24.000 људи више од очекивања заснованих на вишегодишњим просецима. Неколико хиљада грађана умрло је због изостале правовремене медицинске помоћи, а многи од оних којима су рак и друге болести касно откривене биће уписани у статистику морталитета тек ове или идуће године, јер ће им живот бити скраћен.

Ипак, велику већину ненадано умрлих однео је нови вирус корона. На здравственим властима је да зашиље оловку и приступе поправном испиту. И удружење лекара Уједињени против ковида припрема сопствену анализу умирања. Од реалнијих и поузданијих података сви ћемо имати само користи.

*Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa