Србија, земља кошарке

Василије Мицић је толико скроман момак да се у тој особини крије и његова генијалност. Не види га јавност, не шета манекенке, али много важније од тога је што га не виде ни противничке одбране. Изненада се појави, асистира и поентира, потом опет нестане. Васкрсне у одбрани.

Невидљив а све време присутан, постао је најкориснији играч Евролиге и МВП финала када је руском Анадолу Ефесу донео прву титулу шампиона Евролиге, у финалу против Барселоне.

Краљевчанина су већ у његовој 22. или 23. години одбацили као кошаркашки шкарт. Плејмејкер висок 1,97, тежак 92 килограма, ћутао је, мењао клубове, скитајући што по Србији, што по Европи. Усавршавао је шут и одбрану, ћутао и само ћутао, да би ове године постао најбољи играч Европе!

На паркету, после финала са Барселоном, опустио се са глумцем Дарком Перићем. Има нешто симболично у том дуету. Дарко, родом из Кладова, постао је светски популаран глумац у шпанској сензационалној серији „Ла каса де папел”. Интересантан дуо два потенцијална губитника, Васе и Дарка. Певали су „Ноћас ми срце пати” Силване Арменулић.

Одакле Васа у друштву са Дарком Перићем, чувеним Хелсинкијем из шпанске серије коју је преузела платформа „Нетфликс” и постигла светско чудо? И какве то везе има са српском кошарком и њеним јунацима, који настављају тајну последњег напада, преносећи је с колена на колено, да би сви велики играчи, у правилним временским размацима, од Кићановића, Славнића, Салета Ђорђевића, Бодироге, Дивца, Пеђе Стојаковића, добили своје наследнике?

Иако звучи као клишеизирани холивудски сценарио, серија „Ла каса де папел” описује устанак малог човека против великог система, хладног и без емпатије, када група на ивици закона, окупљена око мистериозног вође, организатора и идеолога, под кодним именом Учитељ, узима ствар у своје руке у мисији да упадне у ковницу ковца, али не да би је опељешила, већ да би изашла из ње са две милијарде свеже одштампаних евра.

У архетипском концепту, све сами Робини Худови, са маскама Салвадора Далија и црвеним комбинезонима радничке класе, мангупска екипа буди у гледаоцима жељу за бунтом против система, успавану суровим ритмом капиталистичког живота. Зато је музичка тема серије незаборавна песма „Бела ћао”.

Ни Николи Јокићу нико није давао велике шансе у свету српске кошарке, али је мали буцко, кога су вршњаци избегавали у уличном сомборском баскету, отишао у НБА лигу и остварио једну од највећих трансформација у историји кошарке. Постао је МВП, најкориснији играч НБА лиге, први Србин са таквом лентом. Носи сам Денвер нагетсе на леђима, прексиноћ је у плеј-офу против Феникс санса постигао 32 коша, имао 20 скокова и 10 асистенција, више од четири члана прве петорке Денвера заједно. Какав чудак! Навикао је да буде усамљен и одбачен, а толико асистира да тоталне шутерске аутсајдере Денвера чини далеко бољим играчима него што јесу, а онда сам разнесе противничке центре који су га сматрали метиљавком.

Био је физичка катастрофа као јуниор. Јео је тепсије бурека дневно, наливао се кока-колом, али његова имагинација била је таква да су га Американци препознали. Ваљда преко шпијунских сателита, питајући се каква магија производи такве играче у Србији у неограниченим количинама. Одакле сад тај Никола, па Васа? Не брините се, Амери, има их колико хоћете.

Тео је Тео. Милош Теодосић је најбољи играч Еврокупа, али Милош је од ране младости препознат као чаробњак, легитимни наследник великих бекова, од Киће и Моке наовамо. Рођени вођа, харизматични асистент и шутер који тренинге и дисциплину сматра пуким губљењем времена.

У једној сезони Србија има најкориснијег играча НБА, Евролиге и Еврокупа, уз Богдановића, Лучића, да не набрајам све који су већ константа, тако да поново имамо дрим тим који озбиљно прети Американцима на Олимпијским играма.

Нисам узалуд помињао шпанску серију о бунтовницима против система јер је кошарка у црвеној Југославији настала управо као идеолошка субверзија, илегална делатност магова као што су били Бора Станковић, Радомир Шапер, професор Александар Николић, Ранко Жеравица. Сматрани сумњивим остацима грађанског друштва, они су се пребацили у сенку, у тада не нарочито популаран спорт – фудбал је био неприкосновен – и почели да стварају југословенску школу кошарке. Тако су се рестлови система савршено уклопили у систем, постајући њихови господари!

Против америчких пребилдованих дивова и совјетских роботизованих генија, попут Сергеја Белова, био је хладни рат, могло се играти само импровизацијом, несхватљивим финтама и блесављењем на терену. Памтите ли одбојку Киће и Моке у финалу Европског првенства у Лијежу 1977. године против „зборнаје команде” у последњим тренуцима меча. Била је то трећа златна медаља у низу за Југославију, а Кићановић и Славнић одиграли су нешто што тада кошаркашки свет није видео. Професор Николић наводно је био љут због омаловажавања противника, екипе великог СССР-а коју је водио сличан генијалац, пуковник Александар Гомељски.

Таква кошаркашка импровизација није била само израз Мокиног дорћолског жестоког карактера јер је једва ушао у репрезентацију. Конкуренција на месту бекова била је таква да је Мока морао да усавршава одбрану како би постао осми путник, који се све време, онако низак, увлачио у стомак Сергеју Белову.

Мока је био најбољи пајтос Драгана Капичића, сина тадашњег шефа Удбе, Јове Капичића. Али Станковић, Николић и Шапер, а потом Жеравица, Новосел, касније Дуда Ивковић и остали, били су далеко моћнији од шефова Удби јер је кошарка постала масовна улична светковина која је доносила златне медаље. Са паркета преносила се на баскеташке терене широм земље, који су постали кључни регрутни центри за обуку будућих играча. Кића је, после једне од златних медаља, морао да одигра баскет са ортацима у Чачку. Наравно, изгубио је.

Данас Никола Јокић своју МВП титулу мора да потврђује, играјући један на један, против рођене браће. Не питајте га како пролази. Ако покуша да их добије – добиће батине!

Свет ће се питати, после још једног српског кошаркашког експанзионизма, постоји ли овде чаробна вода, кад се рађају све сами Астерикси и Обеликси.

Земља кошарке која је дозволила да се Дуци Симоновић, један од највећих играча света свих времена, прерано повуче и постане ангажовани интелектуалац, жестоки противник капитализма и савременог олимпизма, па га још и изолује из мејнстрим медија, правећи се као да није ни постојао, изнова и изнова проналази нове геније.

У чему је мистерија, у чему је фора? Нема је. Изађите на било који баскеташки терен у Србији. А на терену кош и обруч без мрежице. Одиграјте баскет с клинцима који се тамо играју. И не тражите фаул, ако вам не избију зубе!

То је открио тренер Денвера Мајкл Мелоун када је дошао у Сомбор да открије ко је Никола. Угледна породица Јокић одвела је Мелоуна у кафану. Слушали су Звонка Богдана, напили су Американца, провозали га фијакером, а у зору су јахали коње вране војвођанском преријом.