Srbija, zemlja košarke

Vasilije Micić je toliko skroman momak da se u toj osobini krije i njegova genijalnost. Ne vidi ga javnost, ne šeta manekenke, ali mnogo važnije od toga je što ga ne vide ni protivničke odbrane. Iznenada se pojavi, asistira i poentira, potom opet nestane. Vaskrsne u odbrani.

Nevidljiv a sve vreme prisutan, postao je najkorisniji igrač Evrolige i MVP finala kada je ruskom Anadolu Efesu doneo prvu titulu šampiona Evrolige, u finalu protiv Barselone.

Kraljevčanina su već u njegovoj 22. ili 23. godini odbacili kao košarkaški škart. Plejmejker visok 1,97, težak 92 kilograma, ćutao je, menjao klubove, skitajući što po Srbiji, što po Evropi. Usavršavao je šut i odbranu, ćutao i samo ćutao, da bi ove godine postao najbolji igrač Evrope!

Na parketu, posle finala sa Barselonom, opustio se sa glumcem Darkom Perićem. Ima nešto simbolično u tom duetu. Darko, rodom iz Kladova, postao je svetski popularan glumac u španskoj senzacionalnoj seriji „La kasa de papel”. Interesantan duo dva potencijalna gubitnika, Vase i Darka. Pevali su „Noćas mi srce pati” Silvane Armenulić.

Odakle Vasa u društvu sa Darkom Perićem, čuvenim Helsinkijem iz španske serije koju je preuzela platforma „Netfliks” i postigla svetsko čudo? I kakve to veze ima sa srpskom košarkom i njenim junacima, koji nastavljaju tajnu poslednjeg napada, prenoseći je s kolena na koleno, da bi svi veliki igrači, u pravilnim vremenskim razmacima, od Kićanovića, Slavnića, Saleta Đorđevića, Bodiroge, Divca, Peđe Stojakovića, dobili svoje naslednike?

Iako zvuči kao klišeizirani holivudski scenario, serija „La kasa de papel” opisuje ustanak malog čoveka protiv velikog sistema, hladnog i bez empatije, kada grupa na ivici zakona, okupljena oko misterioznog vođe, organizatora i ideologa, pod kodnim imenom Učitelj, uzima stvar u svoje ruke u misiji da upadne u kovnicu kovca, ali ne da bi je opelješila, već da bi izašla iz nje sa dve milijarde sveže odštampanih evra.

U arhetipskom konceptu, sve sami Robini Hudovi, sa maskama Salvadora Dalija i crvenim kombinezonima radničke klase, mangupska ekipa budi u gledaocima želju za buntom protiv sistema, uspavanu surovim ritmom kapitalističkog života. Zato je muzička tema serije nezaboravna pesma „Bela ćao”.

Ni Nikoli Jokiću niko nije davao velike šanse u svetu srpske košarke, ali je mali bucko, koga su vršnjaci izbegavali u uličnom somborskom basketu, otišao u NBA ligu i ostvario jednu od najvećih transformacija u istoriji košarke. Postao je MVP, najkorisniji igrač NBA lige, prvi Srbin sa takvom lentom. Nosi sam Denver nagetse na leđima, preksinoć je u plej-ofu protiv Feniks sansa postigao 32 koša, imao 20 skokova i 10 asistencija, više od četiri člana prve petorke Denvera zajedno. Kakav čudak! Navikao je da bude usamljen i odbačen, a toliko asistira da totalne šuterske autsajdere Denvera čini daleko boljim igračima nego što jesu, a onda sam raznese protivničke centre koji su ga smatrali metiljavkom.

Bio je fizička katastrofa kao junior. Jeo je tepsije bureka dnevno, nalivao se koka-kolom, ali njegova imaginacija bila je takva da su ga Amerikanci prepoznali. Valjda preko špijunskih satelita, pitajući se kakva magija proizvodi takve igrače u Srbiji u neograničenim količinama. Odakle sad taj Nikola, pa Vasa? Ne brinite se, Ameri, ima ih koliko hoćete.

Teo je Teo. Miloš Teodosić je najbolji igrač Evrokupa, ali Miloš je od rane mladosti prepoznat kao čarobnjak, legitimni naslednik velikih bekova, od Kiće i Moke naovamo. Rođeni vođa, harizmatični asistent i šuter koji treninge i disciplinu smatra pukim gubljenjem vremena.

U jednoj sezoni Srbija ima najkorisnijeg igrača NBA, Evrolige i Evrokupa, uz Bogdanovića, Lučića, da ne nabrajam sve koji su već konstanta, tako da ponovo imamo drim tim koji ozbiljno preti Amerikancima na Olimpijskim igrama.

Nisam uzalud pominjao špansku seriju o buntovnicima protiv sistema jer je košarka u crvenoj Jugoslaviji nastala upravo kao ideološka subverzija, ilegalna delatnost magova kao što su bili Bora Stanković, Radomir Šaper, profesor Aleksandar Nikolić, Ranko Žeravica. Smatrani sumnjivim ostacima građanskog društva, oni su se prebacili u senku, u tada ne naročito popularan sport – fudbal je bio neprikosnoven – i počeli da stvaraju jugoslovensku školu košarke. Tako su se restlovi sistema savršeno uklopili u sistem, postajući njihovi gospodari!

Protiv američkih prebildovanih divova i sovjetskih robotizovanih genija, poput Sergeja Belova, bio je hladni rat, moglo se igrati samo improvizacijom, neshvatljivim fintama i blesavljenjem na terenu. Pamtite li odbojku Kiće i Moke u finalu Evropskog prvenstva u Liježu 1977. godine protiv „zbornaje komande” u poslednjim trenucima meča. Bila je to treća zlatna medalja u nizu za Jugoslaviju, a Kićanović i Slavnić odigrali su nešto što tada košarkaški svet nije video. Profesor Nikolić navodno je bio ljut zbog omalovažavanja protivnika, ekipe velikog SSSR-a koju je vodio sličan genijalac, pukovnik Aleksandar Gomeljski.

Takva košarkaška improvizacija nije bila samo izraz Mokinog dorćolskog žestokog karaktera jer je jedva ušao u reprezentaciju. Konkurencija na mestu bekova bila je takva da je Moka morao da usavršava odbranu kako bi postao osmi putnik, koji se sve vreme, onako nizak, uvlačio u stomak Sergeju Belovu.

Moka je bio najbolji pajtos Dragana Kapičića, sina tadašnjeg šefa Udbe, Jove Kapičića. Ali Stanković, Nikolić i Šaper, a potom Žeravica, Novosel, kasnije Duda Ivković i ostali, bili su daleko moćniji od šefova Udbi jer je košarka postala masovna ulična svetkovina koja je donosila zlatne medalje. Sa parketa prenosila se na basketaške terene širom zemlje, koji su postali ključni regrutni centri za obuku budućih igrača. Kića je, posle jedne od zlatnih medalja, morao da odigra basket sa ortacima u Čačku. Naravno, izgubio je.

Danas Nikola Jokić svoju MVP titulu mora da potvrđuje, igrajući jedan na jedan, protiv rođene braće. Ne pitajte ga kako prolazi. Ako pokuša da ih dobije – dobiće batine!

Svet će se pitati, posle još jednog srpskog košarkaškog ekspanzionizma, postoji li ovde čarobna voda, kad se rađaju sve sami Asteriksi i Obeliksi.

Zemlja košarke koja je dozvolila da se Duci Simonović, jedan od najvećih igrača sveta svih vremena, prerano povuče i postane angažovani intelektualac, žestoki protivnik kapitalizma i savremenog olimpizma, pa ga još i izoluje iz mejnstrim medija, praveći se kao da nije ni postojao, iznova i iznova pronalazi nove genije.

U čemu je misterija, u čemu je fora? Nema je. Izađite na bilo koji basketaški teren u Srbiji. A na terenu koš i obruč bez mrežice. Odigrajte basket s klincima koji se tamo igraju. I ne tražite faul, ako vam ne izbiju zube!

To je otkrio trener Denvera Majkl Meloun kada je došao u Sombor da otkrije ko je Nikola. Ugledna porodica Jokić odvela je Melouna u kafanu. Slušali su Zvonka Bogdana, napili su Amerikanca, provozali ga fijakerom, a u zoru su jahali konje vrane vojvođanskom prerijom.