И нову владу чекају стари проблеми

Нова српска влада на челу са Мирком Цветковићем суочиће се мање-више са истим проблемима и изазовима, као и све друге владе у претходних осам година. Њено деловање биће оптерећено спољним притисцима због косовског проблема и питања сарадње са Хашким трибуналом, што ће и даље бити највеће препреке на путу европских интеграција Србије.

Са друге стране, на унутрашњем плану пред њом ће се наћи послови којима су се, прилично безуспешно, бавиле претходне две владе – на пример од изградње аутопута Хоргош–Пожега до приватизације борских рудника бакра.

Поврх свега могла би да се суочи и са прилично великим унутрашњим супротностима, с обзиром на веома шаренолики састав Цветковићевог кабинета, баш када је реч о неким од кључних тачака, као што је питање хапшења и изручења хашких оптуженика.

Од тога како се она буде борила са свим проблемима, зависиће и њена дуговечност. Ситуацију компликује и то што је за испуњење неких од главних предизборних обећања Листе за европску Србију, која чини окосницу владе, неопходна велика политичка и економска помоћ из иностранства, а која, опет, зависи од испуњавања међународних обавеза. У преводу, то значи да без окончања сарадње са Хагом, при чему у Бриселу под тим мисле на изручење свих оптужених, Србија може да заборави на напредак на европском путу, на белу шенгенску листу и статус кандидата за члана ЕУ. А без тога, могло би да дође и до смањивања страних инвестиција, јер би било процењено да Србија није довољно сигурно подручје за улагање.

Ипак, за разлику од претходних влада, које су се углавном на почетку мандата суочавале са проблемима, аферама и условљавањима из иностранства, Цветковићев кабинет би у првих 100 дана рада могао да упише и неке значајније успехе само реализацијом онога што је мање-више уговорено пре избора. То се пре свега односи на реализацију енергетског споразума са Руском Федерацијом, који чека ратификацију у новом парламенту, као и на потписивање уговора између Србије и Фијата тешког око 700 милиона евра. Потписивање тог уговора би, како је почетком месеца најавио Млађан Динкић, министар економије, могао да буде и један од првих потеза нове владе.

Лопта је, дакле, у српском дворишту и, нова влада ће морати добро да се потруди како би оправдала процене да би упркос свим препрекама које се налазе пред њом могла да потраје знатно дуже од друге владе Војислава Коштунице, која од тренутка избора у парламенту до тренутка када је премијер „вратио мандат народу” није спојила ни годину дана. Њен рок би, ипак, био у оквиру максимума за све транзиционе владе, који према оценама Зорана Стојиљковића са Факултета политичких наука у Београду износи две и по до три године. Такав став он образлаже и мишљењем да тренутно никоме није у интересу нови излазак на биралишта. Истовремено интерес останка на власти, а у случају социјалиста повратка на власт, довољно је јака баријера ускостраначким интересима, бар на почетку владиног мандата, нарочито када странке које су ушле у владајућу коалицију не могу још дуго очекивати бољи резултат на новим изборима због чега их неће ни тражити.

– Влада ће имати бројне атипичне изазове пред собом, са којима се ниједна транзициона влада неке друге земље није суочавала, али они се могу отклонити уколико се овај аранжман буде поштовао и уколико приоритети које је влада дала, да ће бити социјално одговорна, да ће водити европским интеграцијама и да ће покушати да оствари максималне националне интересе у вези са Косовом, буду остварени – каже Стоиљковић.

Он додаје да ни „спољним факторима” није у интересу да ова влада кратко траје, што заједно са интересом странака унутар коалиције да остану на власти обећава да би нова влада могла да потраје најдуже што једна транзициона влада може да траје.

Стојиљковић, такође, очекује да ће ЕУ овог пута показати више разумевањa за унутрашње проблеме Србије када буде инсистирала на испуњавању међународних обавеза, што се пре свега односи на сарадњу са Хагом. Са њим се донекле слаже и Иво Висковић са Факултета политичких наука, који међутим, наглашава да та „попустљивост” Европе никако неће бити онолика колико би у Србији желели.

– Европа ће можда да покаже више разумевања за конкретне проблеме са којима се Србија суочава, али сигурно неће одступити од услова испуњења међународних обавеза које се налазе пред Србијом – додаје Висковић, али наглашава да би ипак требало сачекати прве потезе, како нове владе, тако и реакције Брисела.

Слободан Марковић са Факултета политичких наука, међутим, оцењује да је ЕУ и до сада била прилично флексибилна према Србији и да нема назнака да ће тај став да се промени када је у питању Брисел.

– Ми тренутно преговарамо о ступању на снагу привременог уговора о Стабилизацији и придруживању. По ступању на снагу овог уговора почиње ратификација која може да траје и до три године, и креће поступак добијања статуса кандидата. Чланство је удаљено од нас између шест и 10 година, и то пре свега због две ратификације које нас чекају (о придруживању и о чланству), а само оне могу да потрају укупно пет година. Према томе, оно што је ЗЕС обећао у претходној политичкој кампањи, а то је брзо добијање статуса кандидата и улазак на белу шенгенску листу потпуно је реално под условом да се реши питање сарадње с Хашким трибуналом – оцењује Марковић.

А управо ће хашко питање бити једно од највећих искушења и ове владе, од које ће се очекивати хапшење и изручење тројице оптужених – Ратка Младића, Радована Караџића и Горана Хаџића. Посебан је парадокс да ће на овом задатку директно и непосредно да сарађују представници прве постпетооктобарске власти и њихови непосредни претходници, социјалисти, чији је председник Слободан Милошевић завршио у Хагу. Нови министар унутрашњих послова биће председник СПС-а Ивица Дачић, док ће Безбедносно-информативном агенцијом, као и војним обавештајним службама руководити кадрови ДС-а.

Социјалисти, међутим, негирају да ће због тога што ће њихов шеф руководити ресором МУП-а трпети сарадња са Хагом, јер је, како кажу, сарадња са Хашким трибуналом државна обавеза која је регулисана домаћим законом.

До проблема би, међутим, могло да дође због инсистирања социјалиста, како је то недавно рекао Душан Бајатовић, да не може бити изручења Хагу, већ само добровољних предаја.

Овакве изјаве само би могле да дају повода сумњама да ће чврстина нове владе најозбиљније бити тестирана на хашком питању, али, како оцењује Зоран Стојиљковић, и на другим „националним” питањима, попут статуса Косова.

Иво Висковић, међутим, оцењује да у сваком случају не треба очекивати брзе помаке у сарадњи са трибуналом, бар не у периоду када нови људи тек преузимају функције у министарствима и безбедносним службама.

– Не може се очекивати ништа преко ноћи – додаје Висковић.

Ако би до некаквог помака, тачније до хапшења и дошло, на кладионицама би вероватно најбоље прошли они који прогнозирају да би следећи путник за Хаг најпре могао да буде Горан Хаџић који је већ једном за длаку избегао хапшење. Чак и да се то догоди, према речима Слободана Марковића са факултета политичких наука, сав притисак, пре или касније, биће усмерен на хапшење Ратка Младића јер ће сарадња са трибуналом да се сведе на овај случај.

– То значи да, по питању Младића, постоји маневарски простор од само неколико месеци – наводи Марковић истичући да је нереално очекивати да би Холандија, која највише инсистира на хапшењу хашких оптуженика, могла битно да ублажи став по овом питању.

-----------------------------------------------------------

Шта не зависи од Србије

Тим Мирка Цветковића, колико год сложан и ефикасан да буде и колико год да се држи договореног, биће изложен и неким проблемима, чије решавање ће у веома малој мери или готово никако зависити од њега. Неки од тих проблема су, рецимо, блокада даљег проширења ЕУ, која је изазвана одбацивањем Лисабонског споразума на референдуму у Ирској, глобални економски проблеми изазвани растом цена нафте и хране, али и косовско питање.

Блокада ширења ЕУ, међутим, према оценама стручњака не би требало превише да утиче на нову српску владу, јер је Србија, како каже Иво Висковић, прилично далеко од самог уласка у Унију, те да је пред њом, обиман посао усклађивања прописа и стандарда са онима који владају у Европи.

– Имамо доста тога да урадимо на том плану, а наравно не можемо да заборавимо ни сарадњу са Хагом – каже Висковић.

Слободан Марковић додаје и да проблеми који су се појавили у вези са Лисабонским споразумом (у Ирској, Чешкој и Немачкој) представљају далеко већи проблем за Хрватску, имајући у виду њено очекивање да ће постати члан ЕУ у наредне две до три године, него за Србију.

– Некакав нови уговор о ЕУ свакако ће бити донесен пре него што Србија заврши преговоре по поглављима што представља фазу суштинских преговора пред улазак у ЕУ. Под претпоставком да Србија добије статус кандидата у наредних годину дана, она мора да затражи почетак преговора и да почне преговоре који укључују опсежну хармонизацију домаћих правних норми. То може да узме најмање две-три, али и до пет па и више година у зависности од динамике рада владе и Скупштине. Свакако да ће у том периоду ЕУ имати нови уговор тако да ово питање нас много не дотиче у овом тренутку – каже Марковић.

С друге стране, раст цена нафте и хране на светском тржишту, што потреса економије Америке и Западне Европе, према оценама економисте Мирослава Прокопијевића, неће много отежавати положај нове српске владе. Раст инфлације, као последица раста цена енергената у ЕУ, неће утицати на количину новчане помоћи Србији, јер се, како истиче, у претприступним фондовима за све земље које чекају статус кандидата за ЕУ налази око милијарду евра, што је отприлике 140. део европског буџета.

На питање да ли би, као последица могуће веће инфлације у ЕУ (услед раста цена) могао да буде смањен прилив инвестиција у Србију, Прокопијевић каже да би, ако и дође до мањег улагања, узроке пре требало тражити у чињеници да постоји висок степен корупције и стагнација у обезбеђивању повољнијих услова за улагаче. Због тога би влада могла да дође у ситуацију да хитно прода неко од предузећа предвиђених за приватизацију (ЕПС, ЈАТ…) како би добила финансијску инјекцију. Проблем је, међутим, у томе што је Европа, па самим тим и регион Балкана, генерално подручје са највећим падом инвестиција, а последица тога је и пад вредности предузећа. Коментаришући примедбе да је цена појединих предузећа, попут Јата, пала и због раста цена горива, Прокопијевић каже да је узрок пада цене Јата пре свега у неефикасности ове компаније.

– Да је то последица поскупљења керозина, пала би и вредност, рецимо Луфтханзе, што није случај – објашњава Прокопијевић.

-----------------------------------------------------------

Косовски чвор

Најспецифичнији проблем са којим ће и наредна влада морати да се носи је свакако косовско питање. И ту ће, међутим, мало тога зависити од ње, почевши од реконфигурације међународне мисије која је присутна у тој покрајини, преко функционисања паралелних српских институција на Косову до питања докумената која издаје Приштина.

Београд је у међувремену покренуо иницијативу да Генерална скупштина УН донесе резолуцију којом би се од Међународног суда правде тражило саветодавно мишљење у погледу легалности једностраног проглашења независности Косова.

Слободан Марковић са Факултета политичких наука, међутим, оцењује да је, с обзиром на то да су најутицајније земље Запада, укључујући све чланице Г7, већ признале Косово, у том погледу то окончан и неповратан процес.

– Никаква одлука Међународног суда правде не може да натера ове земље на некакав уступак, јер три од ових седам земаља имају право вета у Савету безбедности УН, и у том смислу су изнад међународног права – каже Марковић и додаје да је Србији преостало да блокира улазак Косова у поједине међународне организације у којима је потребан консензус за улазак нових чланова.

У случају Скупштине УН, време, према Марковићевим речима, ради против Србије, јер се број земаља које су признале Косово полако, али неумитно увећава.

– Постоји тридесетак земаља у свету, чланица УН, које уопште не воде спољну политику већ то уместо њих фактички чине САД, Британија, Француска или Аустралија. То су мале острвске земље у Океанији и на Карибима. Две овакве земље (Науру и Маршалска острва) већ су признале Косово, а остале би то могле да учине после снажнијег притиска најутицајнијих земаља у њиховом региону. Уколико би се то десило број земаља чланица УН које су признале Косово би прешао 70 и веома би се приближио половини укупног броја чланица и тиме би и покретање расправе пред Генералном скупштином било мање реално. Упркос томе Србија има шансе да испослује од Генералне скупштине УН повољну резолуцију, јер је број земаља које страхују од сепаратизма у Африци, Азији, и Јужној и централној Америци огроман – закључује Марковић.