Добри стари хладни рат

Самит Путина и Бајдена у Женеви, супротно већини коментара, могао би бити историјски. Заправо, он то већ и јесте, јер се први пут након совјетске ере председници две државе састају као равноправни играчи на супротним половима.

У међувремену су се Јељцин и Путин састајали с Клинтоном, Обамом и Трампом, али су то увек били успутни састанци на маргинама великих светских догађаја, или сусрети у којима је било јасно да руски председници својим присуством треба да потврде америчку глобалну хегемонију.

Овај сусрет, међутим, дешава се у атмосфери хладних дипломатских односа, спуштених до мере да су оба амбасадора повучена „на консултације”.

Из те перспективе, могло би се рећи да је Бајден учинио Путину велику част симболички признајући Русији статус равноправне светске силе. Али, поставља се питање зашто је то учинио.

Управо догађаји који су претходили овом самиту требало је да створе утисак да се налазимо на прагу новог хладног рата – а је то оно што Америци треба. Показало се да Америка није била довољно снажна да одржи Нови светски поредак, односно да политички обезбеди глобализацију, која је била, ако већ не њен политички пројекат, онда бар пројекат и процес за који је била веома заинтересована. Штавише, „ера глобализације 2.0” ојачала је Кину и од ње створила економског дива, који сада прети да наследи Америку на месту светског хегемона.

Да би зауставила даљи развој тог, по њу неповољног тока ствари, Америка мора да прекине хиперглобализацију и да се врати под кишобран доброг старог хладног рата. Најбоље је ако јој такмац буде Русија, која, за разлику од Кине, никад неће моћи да јој стварно економски науди.

Шта Русија тиме добија? Управо оно што је имала и током првог хладног рата. Углед велике силе, сигурност да се НАТО неће ширити ка њеним границама и контролу над земљама сателитима. Суштинско питање, међутим, гласи: Које ће зоне контролисати Руси и тиме гарантовати да Америка не мора да брине од кинеског ширења на тај простор?

Да би то било јасније, треба имати у виду да суштина хладног рата није трка у наоружању, већ подела света на интересне зоне. Као што је први хладни рат имао основну функцију да заустави ширење социјализма у земљама које су контролисале САД, тако и „хладни рат 2.0” има кључну улогу да онемогући ширење кинеског утицаја у руским и америчким зонама.

Шта на све то каже Кина? Да ли је то рачун без крчмара или стављање Кине пред свршен чин? То, наравно, остаје да се види, али извесно је да би у том случају маневарски простор за њено јачање био ограничен. Она не би могла да се ослони ни на све јачу војну силу, јер би тиме изазвала не само Америку, него и Русију. Кини зато остаје да тражи пукотине у новој хладноратовској констелацији и да, можда, подржи јачање покрета несврстаних.

Ранији упорни покушаји Запада да политиком слободног тржишта и приватне конкуренције загосподари руским природним ресурсима гурали су Русију у загрљај Кине. Уколико Америка одустане од тог наума, и ако постане главни купац руских ресурса, сви су изгледи да би братски загрљај Русије и Кине могао да се охлади, што би додатно ослабило кинеске карте.

Наравно, ништа од тога неће се десити преко ноћи, али управо овај сусрет може бити почетак новог-старог партнерства у непријатељству, односно оног курса који је прекинут самитом Горбачов – Реган 1985. године, који је означио почетак краја првог хладног рата.

Остаје на крају питање: А где смо ту ми? То ће у великој мери зависити од поделе интересних сфера на Балкану. Уколико се Путин и Бајден договоре да Србија постане зона америчког утицаја, тада ће Косово постати чланица УН, а Србија чланица ЕУ. Уколико се, пак, договоре да постане зона под руским утицајем, тада остаје питање да ли ће Руси инсистирати на међународно признатим границима – бар у наредних 99 година, како пише у „нон-пејперу 3.0”, или ће Косово препустити његовој судбини. Фудбалским речником речено, наш пласман и пролазак у наредну фазу зависи од утакмице два водећа тима.

Међутим, још један тим би могао да испадне из такмичења. Плави тим са звездицама, чије кормило ове јесени напушта капитенка Меркел могао би у овој констелацији за дужи период да се пресели у нижеразредни ранг.

Треба приметити да је Бајдену било важно да пре самита с Путином учврсти америчке позиције у ЕУ и НАТО-у и обавеже европске савезнике на верност. У лошим односима с Кином и Русијом, Европљани ће поново постати амерички „humble servant” (понизни слуга). То ће бити заправо и најјачи ударац сну о сувереној ЕУ која конкурише осталим великим силама.

Имајући све ово у виду, могло би се рећи да се Трампова ера наставља, али на елегантнији начин. Уместо отворене конфронтације и претњи, Бајден ће Европу покорити савезништвом. Уместо постизања савеза с Русијом против Кине, Бајден ће то постићи наводом конфронтацијом и новим хладним ратом. Уместо царинског рата против Кине, Бајден ће покушати да јој затвори простор за даље ширење. Другим речима, циљеви које је поставио Трамп остају исти, промениће се само средства.

Професор на Филозофском факултету у Београду