Није сваки злочин геноцид

Недавна хашка пресуда генералу Ратку Младићу, који је био оптужен и за геноцид, од које се оградила председница Апелационог већа Приска Матимба, представља разлог за озбиљно проучавање. Нико, наравно, не тврди да приликом грађанског рата у БиХ, као и у свим таквим случајевима, није било злочина, али геноцид је нешто много страшније, масовно и организовано убијање потпуно невиних људи, све до деце у колевкама. После наведене хашке пресуде недовољно обавештени посматрачи широм света помислиће да смо се ми као народ, који је, иначе, у оба светска рата био на правој страни, сврстали међу највеће зликовце у новијој историји.

Сама реч геноцид састоји се од две речи, старогрчке „генос”, што значи род или народ, и латинске „accidere” – убијати, или намерно некога уништавати. Очигледно, реч је о злочину упереном против једне нације, односно систематском убијању и истребљивању читавих народа, етничких или религиозних група. Овај термин усвојен је на заседању Генералне скупштине Уједињених нација одржаном 2. децембра 1946. године, ради кажњавања за најтеже, унапред смишљене и организоване злочине. Притом се, пре свега, имало у виду масовно страдање Јевреја од стране Хитлерове Немачке, али су из објективних разлога помињана и нека друга тешка страдања, попут убијања више стотина хиљада Срба у Јасеновцу и другим усташким логорима. Иначе, постоје сазнања о још једном, како се тврдило, тешком злочину, који су починиле Османлије над Јерменима током Првог светског рата, кад се број жртава кретао од 600.000 до 1,5 милиона.

Не треба заборавити ни оне две атомске бомбе бачене из америчких авиона на Хирошиму и Нагасаки у Јапану. Први од ова два града бомбардован је иза поноћи, 6. августа 1945. године, при чему је страдало 140.000 људи, директно од експлозије или последица радијације. Три дана касније нуклеарна бомба убила је у Нагасакију још око 30.000 његових житеља. После рата, велики злочини почињени су у неразумној агресији неких великих сила на Вијетнам, Ирак, Либију. Малдиве... Да не помињемо злочиначко НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. године...

Сада се, сасвим неосновано, тврди да је постојао још један геноцид, који су, наводно, 1995. године над Бошњацима, пре свега у Сребреници, смислили и починили тамошњи Срби под командом генерала Ратка Младића. Притом се заборавља на тешке злочине над нашим народом у претходне четири године, уз језиве начине убијања невиних људи, којима се отворено хвалисао Насер Орић... А што се тиче Сребренице, отуда су систематски нападана српска насеља. И још нешто, при освајању Сребренице, у борбама су страдали углавном наоружани противници, док су остали житељи евакуисани колоном аутобуса према Тузли. Тада је поменути генерал Ратко Младић, како сам гледао на телевизији, био лично на испраћају, и муслиманској деци, у наручју њихових мајки, делио чоколаде.

Родољуб Петровић,
новинар у пензији