Реакције на пресуду Младићу

Након правоснажне пресуде Ратку Младићу пред Хашким трибуналом, реакција већинске Србије – нимало неочекивано и сасвим у складу с државном политиком и стратегијом три деценије уназад – остала је у духу снажног порицања ратних злочина из деведесетих година прошлог века, као и сребреничког геноцида. Свега два дана након што је у Скупштини Србије изгласана нужност промене Устава, уз образложење да то од нас тражи Европска унија, а да „Србија не одустаје од европског пута”, исти ти посланици реаговали су бурно на потврду доживотног затвора Младићу, понављајући већ овештале фразе о пристрасности и неправедности Хашког суда, наводно „отворено антисрпског”. Издвојено мишљење председнице Жалбеног већа Приске Матимбе Нијамбе већ се увелико елаборира по штампи и телевизији, као основ за маштања о ревизији Младићеве коначне пресуде.

У домаћој јавности око ове пресуде ствари су и даље постављене на главу. У први план се ставља тобожња колективна кривица свих грађана Србије, мада је одговорност увек индивидуална. Ако постоји колективна одговорност, онда је то, како је рекао представник Уједињеног Краљевства у Савету безбедности УН, „одговорност да тражимо правду за жртве”. У свом обраћању на седници Савета безбедности УН (заказаној истог дана кад је изрицана пресуда Ратку Младићу), председник Вучић нагласио је како наведеном пресудом „нису осуђени ни Србија, ни српски народ”, што је формалноправно, без сумње, тачно. Нажалост, Вучић није ово опширније образложио, а та његова реченица није у медијима и јавности означена као кључна из његовог говора.

Зато би читаоце овом приликом ваљало подсетити на две пресуде судова у Хагу, којима се Београд практично аболира од кривице за злочин геноцида у Сребреници, почињен под командом генерала Младића.

Прва је пресуда Међународног суда правде (МСП) из 2007. по тужби БиХ којом је тражено да се Србија прогласи кривом за геноцид у Сребреници. Суд је пресудио да се тамо догодио геноцид, али да нема кривице Србије за њега. Суд је, додуше, утврдио одговорност (дакле не кривицу) наше државе што тај злочин није спречила, али без било каквих других последица по нас (осим моралних). Наравно, није БиХ тужила сталном Суду УН „српски народ”, већ државу Србију. Да је којим случајем Србија проглашена кривом, то не би била кривица Срба из Хрватске, Темишвара или Куманова – већ свих грађана Србије, укључујући и оне који у њој живе, а нису Срби. Јер ниједан суд на свету не суди „народима”, већ само појединцима. А једино стални суд УН суди у споровима између држава.

Друга судска пресуда која јасно одваја Младића од Београда је ослобађајућа пресуда Жалбеног већа ад хок Трибунала у Хагу (за злочине почињене у Југославији) из 2013, којом је укинута казна од 27 година затвора бившем начелнику Генералштаба Војске Југославије генералу Момчилу Перишићу. Иако је био непосредни војни старешина генералу Младићу, генерал Перишић није крив за злочине Војске Републике Српске. Иначе, та „војска” је била део Војске СР Југославије (званично, 30. кадровски центар Војске Југославије). Дакле, Перишић је ослобођен кривице и за Сарајево и за Сребреницу, иако је био непосредно надређен генералу Ратку Младићу. Тиме је амнестирана Србија (и Црна Гора), пошто је једино Перишић повезивао Младића с Врховним саветом одбране, који су у време Сребренице чинили тадашњи председник СРЈ Лилић, председник Србије Милошевић и председник ЦГ Булатовић. Тиме су, дефинитивно, судском одлуком пресечене све везе Ратка Младића са званичним Београдом.

И по речима Сержа Брамерца, главног тужитеља Хашког суда: „Младићева кривица је његова и само његова”. За злочине и за нането зло треба да одговарају искључиво они који су то и чинили.

Данашњи бранитељи лика и дела Ратка Младића су исти они који се не могу помирити с поразом политике етничког чишћења, дискриминације и елиминације другог, укратко – с поразом милошевићевске политике, која је изазвала осуду целог света и оружану интервенцију НАТО-а. Правоснажна пресуда Ратку Младићу је прилика да се збаци стигма колективне одговорности и да се, уместо порицања и скривања под дубоком сенком геноцида, друштво тргне и крене напред, одбацивши једном заувек трому инерцију непревазиђене прошлости. Али „бранитељи” Младића чине управо супротно. Јер они бране увек и свуда своје мале личне интересе, заогрнуте у плашт „патриотизма”. Уместо што данас оптужују Бориса Тадића због изручења Младића Хагу, двоје радикала чије изручење захтева Механизам за кривичне судове у Хагу (Вјерица Радета и Петар Јојић) исказали би свој патриотизам и високи осећај одговорности када би се својевољно, без присиле, појавили пред већем у Хагу, учинивши тиме велику услугу и себи и држави, па и народу у који се безрезервно заклињу.

Ако су Биљана Плавшић, Тачи, Харадинај, Шешељ и многи други оптужени широм региона били свесни да је добровољно суочавање с правдом њихова обавеза према држави и народу, није патриотски следити Милошевићев кукавичлук, већ пример, пре свега, председника своје странке (макар и без музике и трубача).

И још две чињенице. Србија је прихватила пресуду МСП о Сребреници кроз Резолуцију Народне скупштине из 2010, у којој се тај злочин осуђује „на начин на који је то утврдио МСП”. Дакле, та формулација би требало да буде обавеза за све државне органе и појединце на званичним функцијама.

Они који негирају ту пресуду негирају и да Србија није крива за Сребреницу. И придружују се свима онима у окружењу који би радо видели одговорност Београда за Младићеве злочине. О каквим се „патриотама” ради, не треба трошити речи. Јасно је да само они који не воле Србију навијају за наставак политике угрожавања дугорочних интереса своје државе.

Преводилац и есејиста