Пећка патријаршија, чувар историје

Манастир Пећка патријаршија, један од темељника српске прошлости, увршћен је 13. јула 2006. године на листу најугроженијих споменика светске културне баштине, под заштитом Унеска. Догодило се то тачно 660 година откако је, проглашењем пећког архиепископа Јанићија Другог за патријарха, манастир постао седиште Српске цркве, а краљ Душан, најмоћнији и најпознатији владар из династије Немањића, крунисан за цара свих Срба и Грка. Његова власт протезала се од Дунава до Пелопонеза и Свете Горе и на истој територији је важила и јурисдикција Пећке патријаршије.

(/slika2)Складна скупина неколико црквених здања у којима се налазило вековно седиште српских архиепископа и патријарха, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба тих минулих времена, и у којем се чува богата уметничка и црквена заоставштина, нови миленијум је дочекало окружено ружном бодљикавом жицом. Нажалост, неопходном, јер је у протеклој деценији забележно више покушаја да се ова светиња оштети, оскрнави, можда и уништи.

Трагична је околност да се тихи, неми сведок неких од најсјајнијих тренутака у историји српског народа сад налази на територији самопроглашене, такозване, Републике Косово, препуштен на милост и немилост тамошњем албанском становништву. Већ и сам пут до Пећке патријаршије, кажу скорашњи посетиоци, мучан је и нелагодан, мада је замисао светог Саве, који је први пожелео манастир на том месту, била управо супротна. Растко Немањић је бирао пријатан за око и душу, а ипак заштићен положај уз реку Бистрицу, тамо где она напушта Руговску клисуру и ступа у равницу омеђену Проклетијама.

Вођен Савином визијом, његов наследник, архиепископ Арсеније Први ту је почетком 13. века подигао цркву Светих апостола. Век касније, архиепископ Никодим је уз њу саградио цркву Светог Димитрија, а затим је 1330. његов наследник Данило Други наложио да се са јужне стране Светих апостола направи храм посвећен Богородици Одигитрији, уз њега и црквица Светог Николе, а онда и монументална припрата са високом кулом. На крају су стигли и живописци, па је Патријаршија улепшана и фрескама.

После Косовске битке (1389) и турске окупације, Пећка патријаршија је постепено почела да губи епархије, а преузимала их је Охридска архиепископија која је, након смрти патријарха Арсенија Другог, 1463. године, и саму Патријаршију узела „под своје“.

Тек је у време Мехмед-паше Соколовића Пећка патријаршија обновљена (1557) и тад је њена јурисдикција обухватала, поред области у јужној и северној Србији и Црној Гори, и целу Босну и Херцеговину са Далмацијом, Славонију, Срем, Банат и Бачку, део данашње Бугарске и територију до Будима, Темишвара и Арада. Сви Срби су се, тако, први пут нашли заједно под окриљем једне црквене заједнице. Ипак, бежећи од Турака, Срби су напустили окупиране територије на југу Србије и на Космету, и под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем кренули у велику сеобу у Војводину.

(/slika3)Пећка патријаршија је опустела, пала је под грчки утицај и била укинута 1766. Поново је „дигла главу“ од 1807, мада је у потпуности обновљена тек после Првог светског рата, устоличењем митрополита Димитрија за патријарха. Нова искушења настају за време и после Другог светског рата, кад су комунистичке власти пожелеле да од светиње начине - музеј. То се, ипак, није догодило, захваљујући пожртвованој и истрајној мајци Февронији и њених седам сестара из босанског манастира Тавне. Игуманија је ту дошла 1957. и наставила да мирно, али одлучно ниже годину за годином, деценију за деценијом… све до уласка трупа НАТО-а на Космет, јуна 1999. Од тог доба одважне монахиње имају сталне „пратиоце“ - италијанске, словеначке и друге „кфоровце“.

Упркос томе, посетилаца не мањка, има их, кажу, са свих континената. Неки су ту да одају почаст светињи из „старе домовине“, други да се диве историјским здањима и провере да ли су заиста тако угрожена као што медији тврде, трећи да обиђу ризницу, да виде фреску „Рођење Христово“ и друга уметничка блага, међу којима су ружичасти мермерни саркофаг Данила Другог, средњовековне иконе и преостали рукописи из некадашње велике патријаршијске библиотеке.

А. М.