Грађани као таоци

Штрајк је, господо, привилегија обесправљених, а не топуз у служби осионих. Нико, ни по којем основу и ни из каквих побуда не може да, зарад својих права, крши туђа!

Доста више с накарадном праксом да се ствари истерују на чистац паралисањем градова, блокирањем магистрала, отимањем мостова... све под изговором тражења права и правде. Штрајк је, господо, вид синдикалне борбе, а не тероризма.

Нека се љути ко год хоће, али шта је узимање грађана за таоце – неголи тероризам. Шта је приморавање Хитне помоћи да кружи oколо-наоколо, друго неголи поткусуривање с туђим животима. Јесу ли труднице и старци олимпијци па да им су им потребни кондициони тренинзи, кад год се некоме накриви капа да сачекује Јустицију по улицама?!

Јесмо ли, бре, држава или екстериторијални део неописивог башибозлука, па да ради ко шта хоће. Мора ли овде све да се своди на ектреме?!

Залуду исправан мотив кад начин протеста дисквалификује правичност идеје. У чему је онда разлика између штрајкача и оних против којих штрајкују?!

Мислим, наравно, на таксисте који су пре неколико дана паралисали Београд, пољопривреднике који су "држали" регионалне путеве, просветаре који се сете своје унижености тек по почетку школске године (током распуста су необично задовољни стањем у школству) и све остале који своје уставно право (које им ни у ком случају не спорим) потежу као оруђе, а не као адут.

Ево сетих се скорашње, тужне слике, однекуд из унутрашњости, када су сељаци незадовољни откупном ценом млека, штрајковали просипајући га у канализационе сливнике. Јесте, нису блокирали путеве али су својим поступком опоганили социјалну и људску суштину штрајка, горе него блокадом.

Поштујем ја сељачку муку, али толико прегладнелих породица у Србији и онолико домова за сирочад... Па свеће би им за здравље палили да су на њихове адресе "разасули" толико млека и на тај начин протествовали против лихварних откупљивача, али...

Једнако би, значи, разумно било да због незавидног положаја новинара у Србији, организујемо еснафски штрајк избацивањем компјутера кроз прозоре редакција, а овима на улици – шта Бог да...  

Речју, најсировији безобразлук је овде преведен у корице "војевања" за елементарна права.

На страну то што та "борба" потире најелементарнија права других – на нормалан живот, кретање, свакодневницу...

Снага првих се заснива на сили, а других на доследном трпљењу.

Све док они први не схвате да чине себи "медвеђу услугу" чикајући најмоћнијег "штајкбрехера" – гнев суграђана.

Како ми већ ево неколико дана не ради лифт у згради дође ми да подговорим комшилук да блокирамо аутопут. Или да поседамо таксистима на хаубе и да не мрдамо с њих до испуњења свих захтева, које ћемо накнадно доставити.