Спирање или таложење љаге

Давно је, још од времена када су српске велможе после Косовске битке својом лаком коњицом усрдно помагале напредовање Османлија на путу који ће Сулејмана Величанственог довести до Беча, Србија као да је учена да се не суочава са деловима своје неславне прошлости.

Владајући Срби поново избегавају истине захваљујући ритуалима који призивају демоне историје и појмовима који као да гарантују конфликте. Један од њих је геноцид.

Почело је у суседству тако што је црногорски министар  правде негирао геноцид из Сребренице 1995. у коме је убијено више од 8.000 цивила бошњачке националности, па је премијер затражио његову смену.

Од тог тренутка питање се прелило преко граница и просто експлодирало у Београду када је парламент у Подгорици прихватио смену министра и усвојио резолуцију којом се најоштрије осуђује сребренички геноцид и забрањује јавно негирање његовог постојања.

Преторијанци Александра Вучића са адресом у Црној Гори и срцем у Србији први су пожурили да „сперу љагу” извињавајући се Србији и српском народу због усвајања резолуције и установљавања 11. јула као Дана сећања на жртве Сребренице. „Осећам извесну дозу срамоте, иако сам гласао против те резолуције”, изјавио је Милан Кнежевић, један од лидера владајућег Демократског фронта и уз четничког војводу Андрију Мандића, најважнији извођач београдских радова.

Зар је геноцид у Сребреници толико кужан да тражи извињење? И зашто читавом српском народу када се добро зна име генерала-џелата под чијом је командом ликвидиран толики број људи и идентитети 14 осуђених бивших припадника војске и полиције Републике Српске?

Тон реаговањима званичног Београда дао је, ко би други, до председник, бивши министар информација код Слободана Милошевића а сада човек који све чешће даје до знања да његовом европејству истиче ограничени рок трајања.

Додатно изнервиран изјавом Бакира Изетбеговића да су Црногорци показали чојство, Вучић је као доказани велемајстор манипулација одмах кренуо у мобилизацију српске јавности представљајући резолуцију као покушај да се стави „колективни (геноцидни) жиг на сваког припадника нашег народа”.

Ко је то и када рекао? Зна добро Вучић да жиг о коме прича није ударен ни на један документ, од УН и хашког трибунала до црногорске резолуције. Да, био је онај британски покушај, али нас је спасла Русија.

Приказивати забрану јавног негирања Сребренице као покушај ударања „геноцидног жига” је чиста демагошка и националистичка манипулација. Власт популистички себе приказује као браниоца невиног српства од агресије – које нема. Постоји само обавеза да се призна да је Сребреница била геноцид и да се то не негира.

Каже  још Вучић да се Црна Гора „меша у нешто што се те државе не тиче, јер Сребреница није у Црној Гори”. А зашто се онда Србија меша када Сребреница није у Србији? И зашто свесно пренебрегава да се сваког 11. јула свет од Аустралије преко Европе до Канаде сећа Сребренице?

Држи се председник фарисејске политике утемељене на једној полуопсцени садржаној у Декларацији Скупштине Србије усвојеној марта 2010. на предлог владајуће коалиције предвођене Демократском странком председника Бориса Тадића.

Већ тада је било јасно да ће политичари употребити све правне смицалице како би геноцид елиминисали из званичних докумената и официјелне реторике. Декларација се позива на пресуду Међународног суда правде из 2007. којом је потврђено да је у Сребреници извршен геноцид, у тексту се осуђује злочин на начин утврђен пресудом хашког суда – али без помињања термина геноцид.

Како тада, тако и сада. Пред Скупштином Србије управо су два предлога резолуција о Сребреници: једна, посланика владајуће коалиције, која тражи осуду „злочина”. Друга, коју је четврти пут предложила Странка демократске акције Санџака, предлаже да Србија најоштрије осуди геноцид у Сребреници, спречи свако његово порицање и прогласи 11. јул као Дан сећања.

Свестан да би усвајање прве резолуције поставило Србију на мету оштрих критика, а да је друга апсолутно неприхватљива његовим ставовима, Вучић је фактички већ укинуо све дилеме.

Док сам ја председник Србије, неће бити резолуције о Сребреници, изјавио је поново наговештавајући да се враћа великосрпским коренима радикала који су цинично осуђивали страдања Јермена од отоманске војске али их никакав документ о Сребреници није занимао. Као ни лидера Републике Српске који упорно блокира да БиХ добије закон о забрани негирања ратних злочина.

Неће владајући српски политичари да преко уста превале реч геноцид па да их туку. Док од ње беже као ђаво од крста, користе еуфемизме „страшних”, „грозних” и „ужасних” злочина и настављају да гурају прст у око суду УН и значајном делу међународне заједнице.

Александар Вулин, први полицајац земље, пословично намргођен и одевен у црни комбинезон који ме неодољиво подсећа на Францетићеве усташке легије, најавио је да ће од свог главнокомандујућег да затражи да се онима који су гласали за резолуцију забрани улазак у Србију. Претпостављам да би се то касније односило и на све лидере Запада, европске дипломате и посреднике.

На позив из Београда да се укључи одазвао се новоизабрани митрополит црногорско-приморски Јоаникије који је догађаје из Сребренице вратио више од пола века уназад. „Хоће ли усвојити Резолуцију о Јасеновцу? Јадовну? Коричкој јами?”

Геноцид је реч коју превише политичара са читавог спектра српске политике никако не жели да изговори не схватајући да је његово негирање само продужетак геноцида који онда одређује веома негативну перцепцију Србије у свету.

Јавно исказана сагласност да се у Сребреници догодио геноцид олакшала би сарадњу са Бошњацима, као што би суочавања са болним истинама прошлости помогла решавању српско-албанског сукоба, смањивању тензија са Хрватском и Црном Гором.

Од свега тога ништа. „Патријоте” понављају омиљену мантру којом се штите од међународних завера које фабрикује мрски Запад и његови НАТО лакеји из Монтенегра.

Нека ми неко објасни зашто би признавање геноцида било против интереса српског народа? То што и 26 година касније можемо да чујемо младиће који узвикују „нож, жица, Сребреница” сасвим је конкретна оптужница неспремности генерације српских политичара да се суоче са прошлошћу коју би и даље да козметички улепшавају избором мање црних речи.

Уместо да се скида тешко бреме које су српском народу оставили српски злочинци рата, власт одбијањем да прихвати геноцид наноси огромну штету народу за који каже да га штити. Нећемо ми дуго створити постконфликтно друштво подржавајући праксу ћутања, порицања и ревизије судски утврђених чињеница. Владају поделе, страхови, мржња и несигурност.