Spiranje ili taloženje ljage

Davno je, još od vremena kada su srpske velmože posle Kosovske bitke svojom lakom konjicom usrdno pomagale napredovanje Osmanlija na putu koji će Sulejmana Veličanstvenog dovesti do Beča, Srbija kao da je učena da se ne suočava sa delovima svoje neslavne prošlosti.

Vladajući Srbi ponovo izbegavaju istine zahvaljujući ritualima koji prizivaju demone istorije i pojmovima koji kao da garantuju konflikte. Jedan od njih je genocid.

Počelo je u susedstvu tako što je crnogorski ministar  pravde negirao genocid iz Srebrenice 1995. u kome je ubijeno više od 8.000 civila bošnjačke nacionalnosti, pa je premijer zatražio njegovu smenu.

Od tog trenutka pitanje se prelilo preko granica i prosto eksplodiralo u Beogradu kada je parlament u Podgorici prihvatio smenu ministra i usvojio rezoluciju kojom se najoštrije osuđuje srebrenički genocid i zabranjuje javno negiranje njegovog postojanja.

Pretorijanci Aleksandra Vučića sa adresom u Crnoj Gori i srcem u Srbiji prvi su požurili da „speru ljagu” izvinjavajući se Srbiji i srpskom narodu zbog usvajanja rezolucije i ustanovljavanja 11. jula kao Dana sećanja na žrtve Srebrenice. „Osećam izvesnu dozu sramote, iako sam glasao protiv te rezolucije”, izjavio je Milan Knežević, jedan od lidera vladajućeg Demokratskog fronta i uz četničkog vojvodu Andriju Mandića, najvažniji izvođač beogradskih radova.

Zar je genocid u Srebrenici toliko kužan da traži izvinjenje? I zašto čitavom srpskom narodu kada se dobro zna ime generala-dželata pod čijom je komandom likvidiran toliki broj ljudi i identiteti 14 osuđenih bivših pripadnika vojske i policije Republike Srpske?

Ton reagovanjima zvaničnog Beograda dao je, ko bi drugi, do predsednik, bivši ministar informacija kod Slobodana Miloševića a sada čovek koji sve češće daje do znanja da njegovom evropejstvu ističe ograničeni rok trajanja.

Dodatno iznerviran izjavom Bakira Izetbegovića da su Crnogorci pokazali čojstvo, Vučić je kao dokazani velemajstor manipulacija odmah krenuo u mobilizaciju srpske javnosti predstavljajući rezoluciju kao pokušaj da se stavi „kolektivni (genocidni) žig na svakog pripadnika našeg naroda”.

Ko je to i kada rekao? Zna dobro Vučić da žig o kome priča nije udaren ni na jedan dokument, od UN i haškog tribunala do crnogorske rezolucije. Da, bio je onaj britanski pokušaj, ali nas je spasla Rusija.

Prikazivati zabranu javnog negiranja Srebrenice kao pokušaj udaranja „genocidnog žiga” je čista demagoška i nacionalistička manipulacija. Vlast populistički sebe prikazuje kao branioca nevinog srpstva od agresije – koje nema. Postoji samo obaveza da se prizna da je Srebrenica bila genocid i da se to ne negira.

Kaže  još Vučić da se Crna Gora „meša u nešto što se te države ne tiče, jer Srebrenica nije u Crnoj Gori”. A zašto se onda Srbija meša kada Srebrenica nije u Srbiji? I zašto svesno prenebregava da se svakog 11. jula svet od Australije preko Evrope do Kanade seća Srebrenice?

Drži se predsednik farisejske politike utemeljene na jednoj poluopsceni sadržanoj u Deklaraciji Skupštine Srbije usvojenoj marta 2010. na predlog vladajuće koalicije predvođene Demokratskom strankom predsednika Borisa Tadića.

Već tada je bilo jasno da će političari upotrebiti sve pravne smicalice kako bi genocid eliminisali iz zvaničnih dokumenata i oficijelne retorike. Deklaracija se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde iz 2007. kojom je potvrđeno da je u Srebrenici izvršen genocid, u tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen presudom haškog suda – ali bez pominjanja termina genocid.

Kako tada, tako i sada. Pred Skupštinom Srbije upravo su dva predloga rezolucija o Srebrenici: jedna, poslanika vladajuće koalicije, koja traži osudu „zločina”. Druga, koju je četvrti put predložila Stranka demokratske akcije Sandžaka, predlaže da Srbija najoštrije osudi genocid u Srebrenici, spreči svako njegovo poricanje i proglasi 11. jul kao Dan sećanja.

Svestan da bi usvajanje prve rezolucije postavilo Srbiju na metu oštrih kritika, a da je druga apsolutno neprihvatljiva njegovim stavovima, Vučić je faktički već ukinuo sve dileme.

Dok sam ja predsednik Srbije, neće biti rezolucije o Srebrenici, izjavio je ponovo nagoveštavajući da se vraća velikosrpskim korenima radikala koji su cinično osuđivali stradanja Jermena od otomanske vojske ali ih nikakav dokument o Srebrenici nije zanimao. Kao ni lidera Republike Srpske koji uporno blokira da BiH dobije zakon o zabrani negiranja ratnih zločina.

Neće vladajući srpski političari da preko usta prevale reč genocid pa da ih tuku. Dok od nje beže kao đavo od krsta, koriste eufemizme „strašnih”, „groznih” i „užasnih” zločina i nastavljaju da guraju prst u oko sudu UN i značajnom delu međunarodne zajednice.

Aleksandar Vulin, prvi policajac zemlje, poslovično namrgođen i odeven u crni kombinezon koji me neodoljivo podseća na Francetićeve ustaške legije, najavio je da će od svog glavnokomandujućeg da zatraži da se onima koji su glasali za rezoluciju zabrani ulazak u Srbiju. Pretpostavljam da bi se to kasnije odnosilo i na sve lidere Zapada, evropske diplomate i posrednike.

Na poziv iz Beograda da se uključi odazvao se novoizabrani mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije koji je događaje iz Srebrenice vratio više od pola veka unazad. „Hoće li usvojiti Rezoluciju o Jasenovcu? Jadovnu? Koričkoj jami?”

Genocid je reč koju previše političara sa čitavog spektra srpske politike nikako ne želi da izgovori ne shvatajući da je njegovo negiranje samo produžetak genocida koji onda određuje veoma negativnu percepciju Srbije u svetu.

Javno iskazana saglasnost da se u Srebrenici dogodio genocid olakšala bi saradnju sa Bošnjacima, kao što bi suočavanja sa bolnim istinama prošlosti pomogla rešavanju srpsko-albanskog sukoba, smanjivanju tenzija sa Hrvatskom i Crnom Gorom.

Od svega toga ništa. „Patrijote” ponavljaju omiljenu mantru kojom se štite od međunarodnih zavera koje fabrikuje mrski Zapad i njegovi NATO lakeji iz Montenegra.

Neka mi neko objasni zašto bi priznavanje genocida bilo protiv interesa srpskog naroda? To što i 26 godina kasnije možemo da čujemo mladiće koji uzvikuju „nož, žica, Srebrenica” sasvim je konkretna optužnica nespremnosti generacije srpskih političara da se suoče sa prošlošću koju bi i dalje da kozmetički ulepšavaju izborom manje crnih reči.

Umesto da se skida teško breme koje su srpskom narodu ostavili srpski zločinci rata, vlast odbijanjem da prihvati genocid nanosi ogromnu štetu narodu za koji kaže da ga štiti. Nećemo mi dugo stvoriti postkonfliktno društvo podržavajući praksu ćutanja, poricanja i revizije sudski utvrđenih činjenica. Vladaju podele, strahovi, mržnja i nesigurnost.