Не спуштам ниво на лествици квалитета

Опера Санкт Петербурга из Русије  гостује четврти пут у Београду, а други пут за време пандемије, од сутра до 28. јуна са три спектакл представе: „Електра”, „Есмералда” и Гала концертoм светских ремек-дела класике, на сцени Народног позоришта и земунског Мадленианума.

Реномирани ансамбл и овога пута предводи Јуриј Александров, редитељ наведених опера, народни уметник Русије и уметнички директор Опере Санкт Петербурга. Александров  је уједно

лично бирао представе са којима ће се овога пута представити београдској публици. Наступиће овим редом: „Електра” Рихарда Штрауса, сутра у Народном позоришту у Београду, Гала концерт светских ремек-дела класике у недељу у Мадлениануму, где ће вече касније извести и нама непознату оперу „Есмералда” Александра Даргомижског.

Даргомижски је у опери „Есмералда” (по мотивима романа В. Игоа „Звонар Богородичине цркве у Паризу”) показао да је даровит композитор. Створио је ремек-дело у коме је до данас сачувана атмосфера и колорит живота средњовековног Париза. У чему је сценска особеност овог дела?

Та опера је посебна већ по томе што се игра само у позоришту Опере Санкт Петербурга. Урадили смо редакцију опере, схвативши да је композитор у време њеног настанка био веома млад и да није имао довољно искуства да напише дело које ће бити савршено у погледу драматургије. Као музичар Даргомижски је показао изузетан таленат, али је у драматуршком смислу дело имало низ несавршености. Направио сам своју редакцију те опере: смислио сам ново финале које се, на мој ужас, подударило са реалним животом — баш тих дана је избио пожар у Богородичиној цркви у Паризу као и на сцени нашег позоришта. Рад на опери „Есмералда” је био веома сложен, али мислим да је музика Даргомижског прекрасна и да је умногоме помогла да тај задатак успешно решимо. Сигуран сам да ће ова редакција „Есмералде” имати велику сценску будућност.

Ваша поставка није лишена снажне и сурове поетике средњовековног света, али су проблеми главних јунака остали блиски и схватљиви људима 21. века јер су вечити.

До недавно опера „Есмералда” Даргомижског је била готово непозната чак и у Русији. Ми смо Русији вратили ремек-дело великог руског композитора. То је дело пуно изражајности и веома компактно. Сачували смо  историцизам у сижеу што  је за мене као редитеља веома важно. Нисмо покушавали да „усавршимо” оперу псеудосавременим елементима. Прича о несрећној љубави је вечита и зато је дело Даргомижског, без обзира на историјске аксесоаре, и даље савремено и актуелно.

Важите за  једног од најрепрезентативнијих редитеља нашег времена. Колико је тешко било достићи тај статус?

Главно у мојој  каријери је то што сам добио музичко образовање. Ако редитељ музичког позоришта није музички образован, онда нема право да ради на музичким партитурама. У њима је шифровано све што је неопходно за настанак музичке представе. Композитор је имао текст који је био само повод за стварање музике. Ако редитељ чита партитуру и из ње се рађају његове стваралачке замисли, једино је то добар редитељски приступ у музичком позоришту. Ту идеју пропагирам читавог свог уметничког живота. Четири деценије сам поклонио жанру опере и поставио сам више од 250 представа у различитим земљама, у различитим позориштима. Па ипак, то ми не даје право да спуштам ниво на лествици квалитета.

Обично рад на новој представи почињем годину и по до две године пре саме поставке. Најпре у мојој глави сазрева идеја, затим се појављује сликар и сценограф са којим ту идеју материјализујем као скицу, следећи је диригент који може или не може да у наш заједнички рад унесе извесне музичке идеје. Веома је важна и трупа са којом радим на новом делу, добро је када се познајемо. Тада се рађа представа. Ниједан редитељ ништа не може да уради сам, као ни диригент. У позоришту је најважнији ансамбл.

Музика утиче на наше здравље, позитивно или негативно. Какву музику нам препоручујете у време пандемије?

Музика на човека може деловати само позитивно. Негативно не делује музика већ оно што је налик музици: тобожњи савремени ритмови. Та недаровита антимузика која и не заслужује да се назове музиком делује негативно на људско здравље.

Који нови професионални изазови вас очекују?

Сматрам да позориште треба да буде непредвидиво као и редитељ. Зато данас желим да поставим класичну представу, сутра авангардну, а прексутра представу–провокацију. У позоришту треба живети непредвидиво. Зато се репертоар нашег позоришта заснива на споју добро познатих ремек-дела, шлагерских представа и сасвим непознатих дела која се играју само у нашем позоришту. То су и „Петар Први, или невероватни доживљаји  руског цара” Доницетија, и представа „Не знам другу земљу у којој је овако…” на музику Гаврилина и Шостаковича, и „Есмералда” Даргомижског. У плану имамо да у нашем позоришту поставимо  опере „Иван Грозни” Бизеа и „Вампир” Маршнера. Та дела су веома слабо позната чак и музичким стручњацима. Зато са нестрпљењем очекујем рад на овим представама и могућност да их поново вратимо публици. Сматрам да је управо то мисија нашег позоришта, јер оно није само сцена већ је и школа за певаче који усавршавају своје професионалне могућности, такође је и школа за гледаоце који долазе у наше позориште и схватају шта данас значи редитељско позориште, шта значи добра музика.

Непрестано понављам да данас можемо победити само својим квалитетом. Док имамо квалитет, док имамо свој препознатљив стил – извођачки и редитељски, док имамо своје позоришно лице, можемо бити најбољи, што и доказујемо овом турнејом у Србији коју толико волимо.