Логорашке муке дописника „Политике”

Године сурове Другог светског рата, а ужички учитељ и новинар Миодраг Верговић (1893–1967), резервни пешадијски мајор, допао је с другим југословенским официрима заробљеничких логора у Немачкој. Пребацују их из једног у други, муче глађу, ломе психички у баракама ограђеним високом жицом. Измучени дугим изгладњавањем постају кост и кожа.

„Лагер притиште још већа беда. Посни чорбуљак и осмина хлеба били су увод у нацистичко изгладњивање. Дани кренуше још бодљикавијим стазама нацистичке тортуре. Никуд даље из жице... Почело је сређивање заробљеничких картона. Попис се обављао по баракама, фотографисани су сви официри с нумерама прислоњеним на грудима. Затим се мерила тежина. Резултати су били поражавајући, већина официра имала је од 40 до 50 килограма. Живи костури”, писао је Верговић у својим послератним сећањима, која су недавно преточена у књигу „Los… Los… Weg!”, названу по команди којом су гоњени заробљеници. Њен издавач је Удружење „Колектив Ужице”, чији оснивач Зоран Жеравчић каже за наш лист да је ово једна од малобројних књига објављених код нас последњих деценија о југословенским официрима заробљеним у немачким логорима.

Миодраг Верговић се родио у Ваљеву, школовао у Ужицу, Косјерићу и Алексинцу, а био је учитељ у Прибоју. У Великом рату је 1915. рањен и заробљен, а 1918. је побегао из бугарског заточеништва и вратио се у ослобођену отаџбину. После Првог светског рата у Ужицу је био власник и уредник сатиричног листа „Ера”, учитељ и дописник „Политике”.

У Априлском рату мобилисан је у Сарајеву и заробљен од Немаца. Заточеници су најпре пешке гоњени из Београда ка Панчеву: „Уморна дуга колона смркнутих официрских шапки вуче се немо и споро. Los…Los…Weg, weg – са стране се цепају крештави повици надмених нацистичких спроводника с напереним машинкама. У душама језа. Разоружан си. Нико си и ништа. Не знаш ни куда идеш, ни зашто си крив, кад ти нису дали могућност ниједан једини хитац да опалиш...”

Највећи део четворогодишњег заробљеништва Верговић је провео у два офлага, у Нирнбергу и Хамелбургу. Нирнбершки логор је описао овако: „Нови офлаг опасан је стражарским кулама и густом жичаном мрежом. У том нацистичком паклу, на исувише малом простору који у мирнодопским приликама не би био довољан за два сеоска домаћинства, смештено је око 7.000 југословенских официра. Нацистички режим овде је пооштрен. Већ данима једемо само шаргарепу кувану на води и незнатној количини маргарина. Око кухиње на отвореној ледини леже читаве гомиле шаргарепе. Иако је строго забрањено узимати је, заробљеници је ипак у пролазу краду и, по цену да се на њих изручи рафал митраљеза с кула, трпају у џепове, завлаче се у бараке и онако пресну халапљиво једу.”

Временом за заробљенике су, заједно с писмима и пакетима од куће, стигли и нешто подношљивији дани. Није више било навале на казане с куваном репом, из појединих барака се чак повремено „оглашавао” мирис пасуља са сланином, а омогућена су и културна дешавања у логору.

„На лагерској црној берзи појави се већа количина дувана с доминантном ’дравом’. Испод шињела провирују комадићи кекса и чоколаде за продају”, забележио је Верговић.

Промена ратне ситуације се с лица немачких официра и војника често боље читала него између редова њихове дириговане штампе. Изгубљена битка за Москву и улазак Америке у рат избрисао им је охоле осмехе. Савезници од 1943. бомбардују Нирнберг, из којег је око 10.000 заробљеника пресељено у офлаг у Хамелбургу, којег у марту 1945. освајају амерички тенкови. Немци беже, али по одласку Американаца поново запоседају офлаг. Срећом, поново наилазе амерички тенкови, и Немци се дају у коначни бег, а Верговић пише: „Заробљеници су скакали на тенкове, грлили и љубили ослободиоце. Права радост уследи кад преко заробљеника полетеше пакетићи са храном. Из следовања смештених у тенковима амерички борци су избацивали у масу чоколаде, бомбоне, кекс, гуме за жвакање, конзерве, цигарете... Ускоро крену и песма, хорска, складна, пуна среће и усхићења. Песма новом животу...”