Logoraške muke dopisnika „Politike”

Godine surove Drugog svetskog rata, a užički učitelj i novinar Miodrag Vergović (1893–1967), rezervni pešadijski major, dopao je s drugim jugoslovenskim oficirima zarobljeničkih logora u Nemačkoj. Prebacuju ih iz jednog u drugi, muče glađu, lome psihički u barakama ograđenim visokom žicom. Izmučeni dugim izgladnjavanjem postaju kost i koža.

„Lager pritište još veća beda. Posni čorbuljak i osmina hleba bili su uvod u nacističko izgladnjivanje. Dani krenuše još bodljikavijim stazama nacističke torture. Nikud dalje iz žice... Počelo je sređivanje zarobljeničkih kartona. Popis se obavljao po barakama, fotografisani su svi oficiri s numerama prislonjenim na grudima. Zatim se merila težina. Rezultati su bili poražavajući, većina oficira imala je od 40 do 50 kilograma. Živi kosturi”, pisao je Vergović u svojim posleratnim sećanjima, koja su nedavno pretočena u knjigu „Los… Los… Weg!”, nazvanu po komandi kojom su gonjeni zarobljenici. Njen izdavač je Udruženje „Kolektiv Užice”, čiji osnivač Zoran Žeravčić kaže za naš list da je ovo jedna od malobrojnih knjiga objavljenih kod nas poslednjih decenija o jugoslovenskim oficirima zarobljenim u nemačkim logorima.

Miodrag Vergović se rodio u Valjevu, školovao u Užicu, Kosjeriću i Aleksincu, a bio je učitelj u Priboju. U Velikom ratu je 1915. ranjen i zarobljen, a 1918. je pobegao iz bugarskog zatočeništva i vratio se u oslobođenu otadžbinu. Posle Prvog svetskog rata u Užicu je bio vlasnik i urednik satiričnog lista „Era”, učitelj i dopisnik „Politike”.

U Aprilskom ratu mobilisan je u Sarajevu i zarobljen od Nemaca. Zatočenici su najpre peške gonjeni iz Beograda ka Pančevu: „Umorna duga kolona smrknutih oficirskih šapki vuče se nemo i sporo. Los…Los…Weg, weg – sa strane se cepaju kreštavi povici nadmenih nacističkih sprovodnika s naperenim mašinkama. U dušama jeza. Razoružan si. Niko si i ništa. Ne znaš ni kuda ideš, ni zašto si kriv, kad ti nisu dali mogućnost nijedan jedini hitac da opališ...”

Najveći deo četvorogodišnjeg zarobljeništva Vergović je proveo u dva oflaga, u Nirnbergu i Hamelburgu. Nirnberški logor je opisao ovako: „Novi oflag opasan je stražarskim kulama i gustom žičanom mrežom. U tom nacističkom paklu, na isuviše malom prostoru koji u mirnodopskim prilikama ne bi bio dovoljan za dva seoska domaćinstva, smešteno je oko 7.000 jugoslovenskih oficira. Nacistički režim ovde je pooštren. Već danima jedemo samo šargarepu kuvanu na vodi i neznatnoj količini margarina. Oko kuhinje na otvorenoj ledini leže čitave gomile šargarepe. Iako je strogo zabranjeno uzimati je, zarobljenici je ipak u prolazu kradu i, po cenu da se na njih izruči rafal mitraljeza s kula, trpaju u džepove, zavlače se u barake i onako presnu halapljivo jedu.”

Vremenom za zarobljenike su, zajedno s pismima i paketima od kuće, stigli i nešto podnošljiviji dani. Nije više bilo navale na kazane s kuvanom repom, iz pojedinih baraka se čak povremeno „oglašavao” miris pasulja sa slaninom, a omogućena su i kulturna dešavanja u logoru.

„Na lagerskoj crnoj berzi pojavi se veća količina duvana s dominantnom ’dravom’. Ispod šinjela proviruju komadići keksa i čokolade za prodaju”, zabeležio je Vergović.

Promena ratne situacije se s lica nemačkih oficira i vojnika često bolje čitala nego između redova njihove dirigovane štampe. Izgubljena bitka za Moskvu i ulazak Amerike u rat izbrisao im je ohole osmehe. Saveznici od 1943. bombarduju Nirnberg, iz kojeg je oko 10.000 zarobljenika preseljeno u oflag u Hamelburgu, kojeg u martu 1945. osvajaju američki tenkovi. Nemci beže, ali po odlasku Amerikanaca ponovo zaposedaju oflag. Srećom, ponovo nailaze američki tenkovi, i Nemci se daju u konačni beg, a Vergović piše: „Zarobljenici su skakali na tenkove, grlili i ljubili oslobodioce. Prava radost usledi kad preko zarobljenika poleteše paketići sa hranom. Iz sledovanja smeštenih u tenkovima američki borci su izbacivali u masu čokolade, bombone, keks, gume za žvakanje, konzerve, cigarete... Uskoro krenu i pesma, horska, skladna, puna sreće i ushićenja. Pesma novom životu...”