Индијско-пакистански рат у Авганистану

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Напад бомбаша самоубице на индијску амбасаду у Кабулу, са више од 40 жртава – двојица индијских дипломата и авганистански цивили који су чекали у реду за визе – највећа је терористичка диверзија у Авганистану од свргавања талибана и уласка трупа НАТО-а у земљу. Зашто је баш Индија била на мети? Свакако, са добрим разлогом.

Индија је, наиме, значајан, премда са становишта медијског публицитета дискретни, актер у авганистанском хаосу. Пре свега као онај ко покушава да га смањи. Судећи по ономе што ради у Авганистану, Индија веома осмишљено шири свој утицај, рачунајући на време када земља изађе из ратног стања које тамо траје безмало већ три деценије.

Њу Делхи је као помоћ за авганистанску обнову одвојио 750 милиона долара – највише после САД, Британије, Јапана и Немачке. Индијци граде 218 километара пута, један велики далековод и зграду парламента у Кабулу. Индијски поклон су и 11 телефонских централа – по једна за сваки административни округ – затим обнова једне бране у провинцији Херат. Из Делхија су као поклон стигле и стотине аутобуса и минибуса, Индијци обучавају авганистанску администрацију и занатлије, обезбеђују бисквите за 1,4 милиона основаца сваког дана...

Све у свему, Индија у Авганистану демонстрира своју „меку силу” – међу тамошњим становништвом гради имиџ пријатељске земље, оне која помаже обичним људима. Дода ли се томе и популарност боливудских филмова, слика доброћудне силе постаје комплетна.

Коме то не одговара? У потрази за одговором не треба гледати далеко. Пре свих Пакистану, из више разлога. Главни је, по свој прилици, онај стратешки. С обзиром на међусобно неповерење између Исламабада и Делхија, после три међусобна рата, још тињајући спор око Кашмира и обостране нуклеарне арсенале, Пакистан нимало благонаклоно гледа на могућност да му Индија на неки начин постане и западни сусед.

Ривалство две земље на територији Авганистана није од јуче. Пакистан је био важан актер у авганистанском заплету још од инвазије Совјетског Савеза на Кабул, у децембру 1979. Примио је, прво, велики број избеглица, а потом био база муџахединском покрету отпора, који је свесрдно помаган и од западних сила, Америке пре свих.

Пакистанска војна обавештајна служба је после повлачења совјетске војске била бабица у рађању покрета талибана, радикалних исламиста који су индоктринирани у медресама на пакистанској страни границе. Када су, 1996, талибани преузели власт, пакистански утицај је био на врхунцу.

Ту идилу су покварили Бин Ладен и Ал Каида, нападом на Америку, 11. септембра 2001, после чега је уследило свргавање талибанског режима и западна окупација. Пакистан је у том обрту постао двоструки губитник: изгубио је утицај на Кабул, а исламски екстремизам почео је да се прелива и на његову територију, компликујући унутрашњу ситуацију и измичући свакој контроли. То је довело до тога да су пакистанске пограничне покрајине данас готово потпуно под контролом радикалних екстремиста, који све чешће тероришу и главни град, Исламабад (најновија диверзија је била у недељу).

Није зато изненађење што су и авганистанске и индијске власти, после напада на амбасаду, прст упрле у „обавештајну службу једне стране земље” коју нису именовали. Али свима је јасно на кога се мислило.

Да пакистанска армија и њена тајна служба нису раскинули све везе са некадашњим штићеницима, талибанима, потврдио је у недавној изјави и генерал Мекернан, главнокомандујући снага НАТО-а у Авганистану, помињући да „поједини нивои” иначе савезничке армије имају удела у терористичким нападима који долазе са пакистанске стране.

Пакистан пак оптужује Индију да уз границу плете своју обавештајну мрежу и да подстиче побуну у његовим северозападним покрајинама. Исламабад је протестовао због отварања индијских конзулата у Кандахару и Џалалабаду.

Коментари у индијској штампи у последња два дана на дневни ред су ставили и тему неопходности индијског војног присуства у тој земљи, што је Њу Делхи досад избегавао. Помиње се и нужност „агресивније” спољне политике и дефинисања дугорочне стратешке доктрине, што захтева велике промене у индијском ставу, па и у менталитету. Сазрева, међутим, уверење да статус економске силе који је Индија стекла у последњих десет година подразумева и „активније” присуство у региону – шта год то значило.