Живот је маскенбал

Написао је Душко Трифуновић гомилу песама које се певају и памте, а једна од њих почиње овако: „Обуци стару кринолину/ и пребаци бијели шал/а ја ћу свират виолину/и биће маскенбал”. У рефрену се каже да је живот маскенбал, а да су људи криви, пошто се с туђом маском (свакако) лакше живи.

Величина Трифуновића као песника је између осталог у здруживању велике (несистематичне) ерудиције са свакодневном мудрошћу. Из песме „Живот је маскенбал” није нужно јасно да ли је Трифуновић читао Бахтина, али опет сваком Бахтиновом читаоцу, ова песма призива једно чувено поглавље из „Проблема поетике Достојевског”. У најкраћем, Бахтин срж поетике Достојевског проналази у форми Менипове сатире, а њен неформални наставак у хришћанској средњoвековној Европи он препознаје у духу карневала.

Карневалска поетика у том смислу подсећа на ону легендарну реченицу Душана Ковачевића: „Све је супротно од оног што изгледа да јесте”. Стога и карневал (односно маскенбал) може бити контекст који даје најмањи заједнички садржилац једној визији друштва.

Друштво се увек базира на неком најмањем заједничком садржиоцу. Историчар Ерик Хобсбаум пише у једној својој књизи како је одлука Би-Би-Си радија да емитује централне вести у седам увече имала круцијалан значај у формирању модерног британског друштва. У нека ранија времена, друштво се формирало на трагу црквених проповеди недељом у подне, а сада је то место заузео радијски дневник. На исту ствар указује Хегел кад читање новина проглашава јутарњом молитвом модерног човека.

Шта је најмањи заједнички садржилац савременог српског друштва и постоји ли заправо уопште и даље савремено српско друштво као целина? Некад је то, без икакве сумње, био РТС-ов други дневник у пола осам. Сада ипак различити људи гледају различите информативне емисије и нема тако моћног најмањег заједничког садржиоца.

У таквом контексту расте симболички значај других манифестација које су надилазиле идеолошке разлике. А пример такве манифестације је Сајам књига. Стога је тешко равнодушно дочекати вест како је одлучено да се овогодишњи Сајам књига одржи од 11. до 19. септембра. Лако је докучити логику која се крије иза ове одлуке. И прошле године, макар још није било вакцина, лето је било време кад се вирус ковид 19 ширио много спорије. Заправо, све до половине октобра, у Србији је број новозаражених био, у глобалном контексту, минималан. Нажалост, после је кренуо драстичан раст. На трагу могућности да ове године буде слично, организатори су одлучили да Сајам књига сместе у две последње летње недеље.

На први поглед, то није нека драстична промена, плус минус месец и по. Ако се само мало дубље замислимо, међутим, промена је огромна. Најпре, у глобалном контексту, није тај крај октобра исисан из малог прста. Највећи и најважнији светски сајам књига, онај у Франкфурту, дешава се у првој половини октобра; није ни најмање занемариво то што се Сајам књига у Београду збива недељу-две након што се заврши Сајам у Франкфурту. Такође, крај октобра већ се деценијама потврђује као време Сајма једнако за издаваче и писце, као и за читаоце. Издавачи и писци имају цело лето да припреме нове наслове, а читаоци, нарочито они са децом школског узраста, крајем лета имају неке друге, важније, трошкове. Убацивање Сајма књиге усред септембра прави проблем и издавачима и писцима и читаоцима, не знаш коме већи.

Колико год то звучало претерано, боље је да Сајма и нема, него да се дешава у септембру. И то не само због поменутих проблема за „инсајдере”, него још и више због реперкусија за цело друштво. Сајам је, наиме, један од тих „друштвених догађаја” који нешто значе целом друштвеном спектру, независно од дневнополитичких оријентација. Овако ће се Сајам претворити у некакав бизарни маргинални „ивент”. А што је најгоре, после двогодишње паузе, тешко је веровати да се и идуће године, чак и ако пандемија буде потпуно ствар прошлости, традиција може посве комотно наставити. Уместо догађаја који надилази друштвене поделе, и Сајам књига ће се постати део уобичајеног социјалног карневала: „Немој да скриваш лице мало/пусти га нека сја/никоме није до нас стало/сами смо само ти и ја.// Живот је маскенбал, свако се крије/ ако у себе сигуран није/живот је маскенбал, људи су криви/са туђом маском лакше се живи”.

Писац и новинар