Рад на аустријским фармама

Уз бригу за чланове породица у поробљеној отаџбини, праћење доступних вести с фронтова, активности у логору и рад на фармама, заточеницима Априлског рата су пролазили дуги заробљенички дани. Тим речима, читалац „Политике” Растко Брајковић сумирао је и боравак свог прадеде Драгутина Селаковића (1900–1950) из села Сеништа на Златибору у два немачка сталага у Аустрији. Причом о свом претку, Брајковић је дао допринос нашем серијалу. 

Према његовим речима, Драгутин Селаковић је Априлски рат дочекао као удовац (супруга Станка је преминула 1938. године) и отац четири сина и кћерке. Заробљен је као професионални војник – граничар Војске Краљевине Југославије у 22. граничној чети, за време службовања на подручју Струмице.

„У доба Краљевине Југославије граничари су били професионални војници који су за тај тежак посао примали добру плату. То је био мотив многим младићима да се прихвате овог тешког посла. Због упада кријумчара и припадника ВМРО-а, посебно је опасна била граница са Бугарском где је Драгутин био распоређен”, наводи Брајковић.

По заробљавању, Немци су југословенске војнике најпре предали својим бугарским савезницима који су их наредних дана држали у подрумима, у хладној води до колена, изгладњујући их. Затим су сточним вагонима пребачени на тло данашње Аустрије где су распоређени у заробљенички логор Сталаг 18Б. Драгутин је касније премештен у Сталаг 18Ц у близини Салцбурга. У логору се осећала подвојеност у третману заробљеника.

„Од заточеника, Британци и Американци су уживали све привилегије које је гарантовала Женевска конвенција, па су имали најбољи третман. С друге стране, Срби, припадници француског Покрета отпора и италијански антифашисти-партизани третирани су као другоразредни заробљеници. Најтежи третман су имали Руси, који су добијали најлошије бараке и најгору храну, попут ољуштене коре кромпира. Драгутин је причао да су Италијани и Французи били искрени пријатељи и солидарни са својим српским сапатницима, док су Енглези на њега оставили лош утисак, јер су на ову групу заробљеника гледали с висине, без жеље да поделе тешкоће или помогну”, каже Брајковић.

Најмучнија слика из логора која се његовом прадеди урезала у сећање јесте кад је један Енглез одбио молбу гладног руског заробљеника да му да мало хране, већ је свој оброк бацио у блато. 

Такође, српски заробљеници су распоређивани да раде на фармама у околним селима, а за тај рад су били плаћени.

„Навикли да раде тешке сељачке послове, они су ту могућност радо прихватали. Након рата, Драгутин је описивао напредне аустријске фарме. Пољопривредне машине, технологија производње и обраде и све друго је по његовим речима било 50 година испред тадашње Југославије”, наводи Брајковић.

У мају 1945. заробљеници су дочекали ослобођење. По повратку из логора, Драгутин се у Србији посветио обнови свог имања. Нерадо је причао о недаћама из заточеништва.

„Што се тиче Драгутинове деце, и њих је задесила судбина многих ратом раздвојених породица. Најстарији син Милојко се током рата прикључио партизанском покрету, а стицајем околности Драгутин и он су се срели на граници Аустрије и Југославије приликом повратка наших заробљеника. Ћерка Радојка је била симпатизер Равногорског покрета, а после рата су је заточиле нове власти, након чега се разболела и преминула 1946. године.

Драгутину је такође после заточеништва у сталазима здравље озбиљно било нарушено, па је преминуо 1950. у својој педесетој години. Данас су његови наследници расути широм Србије и по другим државама и континентима. Унук-имењак Драгутин са породицом живи на имању у златиборском селу Драглица”, каже Растко Брајковић.