Дуел Ердогана и Туркиња

Ступање на снагу одлуке председника Реџепа Тајипа Ердогана да повуче потпис с међународне Конвенције о заштити жена и породице на тренутак је потиснуло у други план све проблеме с којима се тренутно суочава Турска: пандемију вируса корона, битку за привлачење страних туриста, мере које се предузимају против паклених врућина... Потез који је повучен десет година након усвајања Истанбулске конвенције дочекан је критикама, не само у земљи, него и у Бриселу, Вашингтону и међународним групама које се боре за већа права жена.

На улице Истанбула, Анкаре и Измира одмах су изашле хиљаде жена носећи транспаренте на којима је писало: „Нећете нас ућуткати, нећемо поклекнути”; „Никада се нећемо одрећи Истанбулске конвенције”. Носиле су и портрете неколико жена које су у последње време убијене у породичном насиљу у Турској. Најављује се наставак демонстрација.

Конвенција о заштити жена и породице усвојена је 2011. године на састанку 35 земаља чланица Савета Европе у Истанбулу. Зашто је Анкара сада устукнула многима није до краја јасно, иако је председник Ердоган покушао да то објасни: „Наша борба за заштиту жена и породице није почела с Истанбулском конвенцијом и неће се завршити иступањем из те конвенције”.

Турска, казао је, има ефикасне домаће законе и мере да осујети насиље у породици, али није рекао зашто је чекао пуних десет година да то схвати и да баш сада повуче овај потез.

У опозицији тврде да је реч о Ердогановој политичкој игри, пошто у последње време губи популарност због економске кризе с којом се суочава Турска. На овај начин он је направио уступак утицајним конзервативним структурама у којима од почетка тврде да „родна равноправност” угрожава темеље турске породице, доводи до повећаног броја развода, неморала и до злоупотреба иза којих стоји ЛГБТ популација. Ердоган рачуна да ће после овог потеза придобити њихове гласове, што би могло да буде пресудно на предстојећим председничким и парламентарним изборима, који се одржавају средином 2023. године.

Одлука је наишла на критике у Бриселу, Вашингтону и међународним групама које се боре за права жена.

„Ми смо дубоко разочарани. То је корак уназад у међународним напорима да се заустави насиље у породици”, истакли су у Стејт департменту.

У ЕУ су изненађени, иако с Анкаром у последње време не могу да нађу заједнички језик у вези с многим питањима.

„Надамо се да ће се Турска поново придружити ЕУ у борби за безбедност жена и породице”, истичу у Европској комисији.

„Турска је овим потезом вратила сат десет година уназад кад је реч о заштити жена. То је опасна порука, јер ће сада силеџије моћи да избегну казне”, каже Ањес Каламар из „Амнести интернешенел”.

Званични подаци о броју жена страдалих у породичном насиљу у Турској се не саопштавају. У невладиној групи „Зауставимо фемицид” тврде да је последњих година ситуација драматична: у 2020. у сандуцима је завршило 380 жена – у просеку једна дневно. Најчешће су биле жртве бивших и садашњих партнера, а понекад и чланова своје породице у случајевима кад су, ван брака, ступиле у недозвољене односе. То је, како се тврди, драматично повећање у односу на прве године на почетку овог столећа. У тој невладиној организацији истичу да државни органи често не предузимају благовремено потребне мере, да поједине општине немају „сигурне куће” у којима би жртве породичног насиља могле да нађу привремено уточиште.

У Турској су пре неколико година драстично пооштрене казне за насиље у породици, али изнова се показало да је то, само за себе, недовољно да реши овај сложени проблем. Потребна је широка акција друштва. У ту борбу поред полиције и правосудних органа треба да се укључе и невладине организације, образовне установе, као и утицајна црква, поготово у унутрашњости Анадолије, где још не могу да се ослободе наслеђа прошлости када су жене третиране као власништво мушкарца.