Грчка соба

Чим почнем да сањам грчке собе, знам да је лето близу. На једној, сиво-белим, углачаним каменом поплочаној тераси, огроман ћуп од печене земље. Дуж зида олеандер, кактуси, геранијуми. Палме. Бело обојена, дрвена пергола, једноставне конструкције, подупире раскошне слапове винове лозе и служи као ослонац разапетој мрежи, пуној јастучића и наговештаја лењог излежавања.

Са врха брежуљка, поглед прати беле куће равних кровова и звонике, распршене као покидана ниска бисера, скотрљаних доле, све до мора. А оно, мирно, плаво са тек покојим беличастим осмехом од пене, упућује небу захвалност што га је обојило тако лепо, плаво. Сунце у зениту – тријумфује. Нигде, чини се, није тако самоуверено као овде, на грчком острву.

Ујутру – одлучно, у подне – победоносно, увече – пркосно, неће да зађе, дуго... Рефлекси сунчеве светлости, који се са мора и са планина сударају, стварају такво усијање да блесак чини чуда могућим и митове сасвим блиским... па вам се чини да видите Клитемнестру како убија Агамемнона који се враћа из Троје... и пророчицу Питију која прориче... и схватите да сте се у ствари нашли не на одмору већ у замци. Иза затворених плавих врата и дебелих белих зидова соба вам обећава уточиште од тираније толике лепоте.

А соба, бела и – празна. Додуше, не сасвим. Метални кревет, столица са седиштем од плетеног прућа, огледало на зиду. И – комода, неки недоречени бидермајер, залутао у ову собу са атинске бувље пијаце, довучен до острва уз помоћ бродица и до врха брежуљка уз помоћ муле. Јадна мула, труд је био узалудан, није се исплатио, јер овај бидермајер у оваквом окружењу делује грубо и неотесано, готово као увреда. Ипак, довољно је практичан и послушан да у фиоке прими оно мало сложене одеће која је неопходна за летовање у соби на малом грчком острву.

Са тихим бузукијем у ушима и срцем хладне лубенице на непцима, заборављате на бидермајер и враћате се идеји о празновању лењости. Кад тамо, кроз мајушни отвор на плаво обојеним прозорским капцима, један упорни зрак сунца пробија се и прави ново, љупко, мало, жуто сунце на поду од лакираних дрвених дасака, које вас прекорно гледа као да каже: „Не можеш ми тек тако побећи.” Предајте се и дуго му се дивите како истрајава и одмерава своју снагу са хладовином иза дебелих зидова.

У касно поподне силазите до мора да се окупате, ношени, као у белом шећеру исклесаним, кривудавим степеницама, праћени белим зидовима, окружени жубором дечјих гласова.

После се полако враћате и сећате старог професора архитектуре, који је, учећи вас лекцији о законима равнотеже у архитектури, говорио: „Ко није видео, не Акропољ, већ мало, бело грчко село, тешко да ће лако научити лекцију о градитељству по мери човека.”

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs