Ера Новака Ђоковића

Ко год је помислио да ствари нису кренуле добро за Новака Ђоковића у 134. финалу Вимблдона, на крају је морао да призна да је српски тенисер спортско чудо какво свет није видео. Уз слаб почетак и испуштен први сет при вођству 5:2; суочен са силовитим ударцима „тешкаша” Матеа Беретинија и громогласним отпором публике – како италијанске тако и енглеске – Новак Ђоковић је стигао до рекордне 20. гренд слем титуле, са 6:7 (4:7), 6:4, 6:4, 6:3. Изједначио се по томе са Роџером Федерером и Рафаелом Надалом, а већ их је надмашио по свим другим битним мерилима, укључујући број седмица и година на врху, те међусобне резултате.

Свет ће данас морати да призна: Новак Ђоковић је већ у овом тренутку најбољи тенисер свих времена, а колико сутра, то ће бити још убедљивије. Јуче је остварио још нешто што нису ни Федерер ни Надал, нити било ко други током више од пола века тениса – освојио је прва три највећа турнира у низу.

Колики је притисак морао да издржи? Иза првог пехара већи, после другог још већи, у полуфиналу је већ деловао нагризен, до финала је притисак унапред виђеног пехара растао до неба.

Тако је и деловао на старту. Три дупле грешке у прва два сервис-гема, затим брејк за 3:1, али криза када на 5:2 испушта сет. По ко зна који пут у каријери не користи сервис при вођству 5:3, дозвољава стегнутом дебитанту Беретинију да се разлепрша, избори тај-брејк, добије тај-брејк...

Све то делује неуком оку као лош знак, као слабост. А онда, други сет почиње са 4:0... И опет, када на 5:2 сервисом не завршава сет, сви мисле Ђоковић тоне. Сви – осим њега.

Одатле надаље све тече као песма, тужна и непријатна песма за масу италијанских навијача, који су желели двоструку радост – на Вимблдону, па на Вемблију – и с муком се опраштали од шансе да Италија добије првог шампиона Вимблдона у својој историји. Није вредело, Ђоковић је почео да игра како зна.

Још не у петој брзини, али довољно да двометраш Беретини почне да делује као неталентован ударач, ослоњен само на огромну снагу и једнако велику рупу у репертоару, на свом бекхенду. Бушио је Новак по тој страни, стално и упорно, мудро рушећи остатке самопоуздања противника.

Два најјача утиска финала била су та чудесна унутрашња снага, мудрост и хладнокрвност победника с једне стране, а с друге хладан дочек публике најбољем тенисеру свих времена, троструком узастопном шампиону Вимблдона и све озбиљнијем кандидату за календарски гренд слем, први после Рода Лејвера 1969.

Хладан и неинспиративан је био и дочек шампиона од стране организатора и водитеља. Чудна питања, у нескладу са историјским тренутком тениса. Наравно, једно је било о томе шта Новак мисли о календарском гренд слему:

– Свакако могу то да замислим и сигурно ћу покушати. У сјајној сам форми, нека се настави.

Ретко када је шампион Вимблдона био тако ћутљив и шкрт у победничком говору, видело се да оваквој публици не жели да пружи више од себе, када је у једном тренутку, ничим изазвано, рекао:

– Волим и ја вас...

Тенис и спорт нису ствар љубави и симпатија, Новак Ђоковић своје величанствено место ствара на терену. И нема намеру да стане, пре као да је тек почео.