Битка шиваће машине

Амерички механичар Елијас Хоу није ни помишљао да ће га изум једне од најсавршенијих машина уплести у жестоке битке за доказивање првенства. Када је започињао, једноставно је утувио у главу да мора да измисли помагало за многобројне кројаче који су до тада шили руком, и то успео захваљујући пукој случајности.

Наиме, решење је нашао у ткалачкој машини чији су чуњеви са нитима непрекидно клизили тамо-амо правећи чворове. Оно што је видео, Хоу је у великој мери пренео у сопствени изум – машину за шивење која је данас незаменљива у текстилној фабрици, али и у домаћинству.

Априла 1845. године модел Елијаса Хоуа био је спреман за употребу; имао је фантастично својство: у једном минуту могао је да изведе чак три стотине убода.

Међутим, све је било узалуд. Амерички кројачи нису хтели ни да чују за „чудовишно помагало”. У узалудном трагању за покровитељством отишао је у Енглеску, где су га безобзирни капиталисти изиграли отевши му идеју. На повратку, морао је да заложи своју идеју – а сада амерички патент – за бродску карту.

Како се могло очекивати, наредних година шиваће машине су се масовно појавиле на европском и америчком тржишту. Бивши директор путујућег позоришта И. М. Сингер и други лукави пословни људи набавили су конструкционе цртеже машине Елијаса Хоуа и, без пардона, почели да производе врло тражене „сингерице”. Хоу је једва сакупио новац и откупио патент, а онда кренуо у велики правни противнапад.

Убрзо се показала велика вредност његовог изума: Хоу је сваког дана примао и по 4.000 долара на име лиценци! Само 1863. у његову касу сливало се два милиона долара на дан, а да није морао да макне прстом. Четири године касније творац једног од најкоришћенијих изума у историји одбио је да продужи свој патент и на тај начин се одрекао милионског профита.

Једноставно је рекао: Доста сам зарадио на својој машини!