Кад мобилни постане дадиља

Иако Суботица плаћа рад логопеда и реедукатора, на њихову помоћ се дуго чека јер се код све већег броја деце запажају проблеми у развоју говора.

Суботица – Сваке године понавља се проблем: учитељи у школама наилазе на децу која одлично баратају мобилним телефоном, познају енглески жаргон, али им матерњи језик баш и не иде. Замуцкују, не изговарају чисте гласове, не умеју да се изразе. И из године у годину постепено расте број овакве деце код које се примећује занемарен или неодговарајуће развијен говорно-језички апарат.

Одговор зашто је то тако, осим у случају деце која по рођењу имају вишеструке поремећаје, лежи пре свега у породици у којој раде и мама и тата, и бака и деда, па савремена техника „чува” дете.

„Ми имамо генерације деце са којом се не разговара. Дечју пажњу окупира мобилни телефон, и они само гледају клипове или играју игрице, што је постало замена за разговор. Родитељи су заузети и често им је лакше да децу одвезу на спорт или страни језик, него да седе са њима и разговарају. Онда имамо парадоксалну ситуацију, да дете више зна енглески него свој матерњи језик, али и тај енглески је сиромашан, са јутјуб снимака. Све више деце не уме да се изрази, не уме да формулише реченице, неки пут ни да артикулишу све гласове” каже за „Политику” психолог Драгана Ћупурдија из основне школе „Јован Јовановић Змај”. Ћупурдија је као представник области образовања члан Интерресорне комисије града која расправља управо о случајевима где је ради помоћи детету у образовном систему потребно ангжовање појединих стручњака.

На почетку школске 2020/21. године Интерресорној комисији упућено је 211 захтева за неком врстом помоћи детету у образовном систему, што је обухватило између 130 и 140 деце, каже за „Политику” Миодраг Станков, дефектолог, члан ове комисије и помоћник директора у Специјалној основној и средњој школи „Жарко Зрењанин”.

„Ми сваке године бележимо раст, да ли је то пет или седам деце више којима је потребна помоћ логопеда или реедукатора”, каже Станков.

Подаци које износи односе се на сву децу, и ону која похађају масовне школе, али и децу која имају вишеструке поремећаје у развоју. Међутим, иако Интерресорна комисија код школске популације бележи све више проблема, оних који би требало да их решавају све је мање. Суботица има свега два логопеда за око десет хиљада основаца. Станков објашњава да од прошле године један од логопеда ради и као реедукатор, јер је исказана велика потреба и за том врстом помоћи школској деци. Ипак, Суботица је и један од ретких градова који из буџета плаћа ову услугу, те је она бесплатна за родитеље. Али не увек и лако доступна, из различитих разлога. Пре свега, логопеди не стижу да се баве великим бројем деце којима је потребна ова врста помоћи. Станков наводи да се у дечјем узрасту прави ефекти постижу сусретима бар два пута седмично, сада су они често сведени на два пута месечно или и мање. Листе чекања су дуге, понекад толике да се губи драгоцено време у исправљању говора управо у најранијим фазама када могу да се постигну и најбољи резултати.

Проблем представљају предрасуде: рад логопеда и реедукатора одвија се у Специјаној основној и средњој школи „Жарко Зрењанин” те поједини родитељи не желе дете да воде у ту школу. „Једно време логопеди су ишли по школама, како би се и на тај начин изашло у сусрет деци и родитељима, међутим, то се није показало као успешно јер логопед мора да ради у опремљеном кабинету. Ми у школи имамо савремени, добро опремљени кабинет са свим потребним очигледним дидактичким средствима, и само тако може успешно да се ради”, каже Станков.

Мада је ова врста помоћи детету за родитеље бесплатна, и Ћупурдија и Станков наводе да има и одбијања услуге, јер поред енглеског и спорта, родитељу је превише и ово додатно „таксирање” детета. Има и ситуација где породица, посебно уколико је из околине града, из материјалних разлога није у могућности да дете доноси на рад са логопедом.