Kad mobilni postane dadilja

Iako Subotica plaća rad logopeda i reedukatora, na njihovu pomoć se dugo čeka jer se kod sve većeg broja dece zapažaju problemi u razvoju govora.

Subotica – Svake godine ponavlja se problem: učitelji u školama nailaze na decu koja odlično barataju mobilnim telefonom, poznaju engleski žargon, ali im maternji jezik baš i ne ide. Zamuckuju, ne izgovaraju čiste glasove, ne umeju da se izraze. I iz godine u godinu postepeno raste broj ovakve dece kod koje se primećuje zanemaren ili neodgovarajuće razvijen govorno-jezički aparat.

Odgovor zašto je to tako, osim u slučaju dece koja po rođenju imaju višestruke poremećaje, leži pre svega u porodici u kojoj rade i mama i tata, i baka i deda, pa savremena tehnika „čuva” dete.

„Mi imamo generacije dece sa kojom se ne razgovara. Dečju pažnju okupira mobilni telefon, i oni samo gledaju klipove ili igraju igrice, što je postalo zamena za razgovor. Roditelji su zauzeti i često im je lakše da decu odvezu na sport ili strani jezik, nego da sede sa njima i razgovaraju. Onda imamo paradoksalnu situaciju, da dete više zna engleski nego svoj maternji jezik, ali i taj engleski je siromašan, sa jutjub snimaka. Sve više dece ne ume da se izrazi, ne ume da formuliše rečenice, neki put ni da artikulišu sve glasove” kaže za „Politiku” psiholog Dragana Ćupurdija iz osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj”. Ćupurdija je kao predstavnik oblasti obrazovanja član Interresorne komisije grada koja raspravlja upravo o slučajevima gde je radi pomoći detetu u obrazovnom sistemu potrebno angžovanje pojedinih stručnjaka.

Na početku školske 2020/21. godine Interresornoj komisiji upućeno je 211 zahteva za nekom vrstom pomoći detetu u obrazovnom sistemu, što je obuhvatilo između 130 i 140 dece, kaže za „Politiku” Miodrag Stankov, defektolog, član ove komisije i pomoćnik direktora u Specijalnoj osnovnoj i srednjoj školi „Žarko Zrenjanin”.

„Mi svake godine beležimo rast, da li je to pet ili sedam dece više kojima je potrebna pomoć logopeda ili reedukatora”, kaže Stankov.

Podaci koje iznosi odnose se na svu decu, i onu koja pohađaju masovne škole, ali i decu koja imaju višestruke poremećaje u razvoju. Međutim, iako Interresorna komisija kod školske populacije beleži sve više problema, onih koji bi trebalo da ih rešavaju sve je manje. Subotica ima svega dva logopeda za oko deset hiljada osnovaca. Stankov objašnjava da od prošle godine jedan od logopeda radi i kao reedukator, jer je iskazana velika potreba i za tom vrstom pomoći školskoj deci. Ipak, Subotica je i jedan od retkih gradova koji iz budžeta plaća ovu uslugu, te je ona besplatna za roditelje. Ali ne uvek i lako dostupna, iz različitih razloga. Pre svega, logopedi ne stižu da se bave velikim brojem dece kojima je potrebna ova vrsta pomoći. Stankov navodi da se u dečjem uzrastu pravi efekti postižu susretima bar dva puta sedmično, sada su oni često svedeni na dva puta mesečno ili i manje. Liste čekanja su duge, ponekad tolike da se gubi dragoceno vreme u ispravljanju govora upravo u najranijim fazama kada mogu da se postignu i najbolji rezultati.

Problem predstavljaju predrasude: rad logopeda i reedukatora odvija se u Specijanoj osnovnoj i srednjoj školi „Žarko Zrenjanin” te pojedini roditelji ne žele dete da vode u tu školu. „Jedno vreme logopedi su išli po školama, kako bi se i na taj način izašlo u susret deci i roditeljima, međutim, to se nije pokazalo kao uspešno jer logoped mora da radi u opremljenom kabinetu. Mi u školi imamo savremeni, dobro opremljeni kabinet sa svim potrebnim očiglednim didaktičkim sredstvima, i samo tako može uspešno da se radi”, kaže Stankov.

Mada je ova vrsta pomoći detetu za roditelje besplatna, i Ćupurdija i Stankov navode da ima i odbijanja usluge, jer pored engleskog i sporta, roditelju je previše i ovo dodatno „taksiranje” deteta. Ima i situacija gde porodica, posebno ukoliko je iz okoline grada, iz materijalnih razloga nije u mogućnosti da dete donosi na rad sa logopedom.