Два живота у два века цркве у Субјелу

Субјел – Из невеликог Субјела у косјерићким брдима путеви воде на три стране: ка Косјерићу, Јежевици и Дивчибарама. Сада у овом селу нема ни 200 житеља (некад je било безмало три пута више), а знано је и помињано. Као значајно и просвећено у 19. веку, као завичај брата и сестре Сретена Марића и Лизе Марић Крижанић у 20. столећу, а у овом миленијуму – као село са бронзаном бистом Драже Михаиловића и „Чичиним вајатом”.

Погледе у Субјелу привлачи здање сеоске цркве посвећене Светом апостолу и јеванђелисти Луки, новије градње. Лепо је уређена, сва у зеленилу и цвећу, понос села. На то је пре две године, служивши у њој литургију, указао и епископ жички Јустин, рекавши да је субјелска црква уређена као најлепше градске богомоље.

Овакав њен савремени лик, ипак, не гура у заборав два века дугу и светлу традицију храма у Субјелу, jединственог на нашим просторима у бурно устаничко време када је направљен. О томе у књизи „Стара црква у Субјелу”, пише др Недељко В. Радосављевић.

Године након Другог српског устанка биле су изазовне за Србе у Београдском пашалуку. Тада је у Субјелу 1819. почела градња сеоске цркве, која је завршена већ следеће године. Ово није био први неимарски подухват те врсте у Срба, али је настанак храма ипак јединствен.

„До 1819. цркве на том простору грађене су најчешће од дрвета, што је био резултат не само економских прилика или једноставне доступности тог материјала већ и бриге за њихов опстанак због веома строге османске власти. Са постепеним учвршћивањем српских права и изградњом темеља будуће аутономије прилике омогућавају да се приступи градњи цркава већих димензија и од чврстог материјала. Први православни храм у Београдском пашалуку, саграђен на тај начин после Другог српског устанка, била је управо црква у Субјелу. Она је настала пре познатије цркве у Савинцу код Чачка, као и задужбине кнеза Милоша Обреновића у његовом родном селу Горњој Добрињи, која је завршена 1822. Градња субјелске цркве била је у том погледу вододелница, један од доказа да се мења ситуација на простору Србије. Прва је за коју није тражена дозвола османских власти већ само од кнеза Милоша”, пише Радосављевић.

Пре ове у Субјелу није било цркве. Њено подизање показало је да се османски закони, који су забрањивали градње нових немуслиманских храмова где раније нису постојали, више не примењују.

Стара субјелска црква, бележи Радосављевић, саграђена је од камена и цигле, са земљаним ћуповима у зидовима, што ју је чинило врло акустичном. Током 19. века доприносила је да се село развија – 1843. у Субјелу је основана школа, најстарија у целом крају. Ова црква је 1836. у Кнежевини Србији имала звоно, иконостас (део икона касније је урадио Димитрије Посниковић), богослужбене књиге, предмете ретке занатске вештине, свештеничке одежде. Значај јој се није смањивао ни у 20. веку, када је око 1925. на цркву постављена мермерна плоча са именима палих ратника из овог краја у ратовима за ослобођење и уједињење српског народа од 1912. до 1918. Током Другог светског рата у овом храму се и генерал Дража причешћивао.

У другој половини 20. столећа наступа неповољан период за субјелску цркву, зуб времена и запостављање значаја давнашњих светиња чинили су своје. Радосављевић описује да је њено здање, због недовољно чврсте конструкције, било учвршћено потпорним стубовима.

„Међутим, интервенције локалних мајстора нису биле довољно успешне да би се овај јединствени храм сачувао од урушавања. Како није било неопходних и делотворних радова уз стручни надзор, она је, већ небезбедна, 1963. срушена. Баш на том месту касније је подигнута нова црква Светог апостола и јеванђелисте Луке”, наводи се у књизи „Стара црква у Субјелу”.