Како оживети села која се гасе

У последњих годину-две министар Кркобабић надахнуто излаже како ће села оживети. Говори људима, има их доста, било је и поклоњених трактора...

Нама који смо проходали на западној страни Старе планине, у општинама Књажевац, Пирот, Димитровград, није баш све јасно. Наиме, чини нам се да министар радије посећује села у којима још има живота, а не и она где се скоро све угасило. А најпре би требало оживети таква села.

У селима на Старој планини, а има их више десетина, живи мали број људи. Негде двадесетак, понегде двоје–троје, а негде нема никога. Ту је све угашено. Стоје празне куће, пољски путеви и дворишта су зарасли у шибље, а њиве у трње и купине. Ту нема где да се купи хлеб, нема превоза до града, а на децу се и не помишља. Зато сада питам најпре министра, па и целу државну комисију за оживљавање села, да ли и у ова села треба да бане неко од њих. Јер, ако у селу нема продавнице – нико се неће доселити, поготово не издалека, да тражи себи трајно уточиште.

У овим већ клонулим селима има кућа, а бројне речице и потоци су богомдани за баште. И њиве се назиру. На њима могу рађати и пшеница и кукуруз.

Рођен сам у једном од ових села. Зове се Жлне и удаљено је од Књажевца пет километара. У селу се одржала школска зграда, има асфалта, постоји водовод, поред реке је згодно за баште, има стабилне телефоне, додуше, нема сигнала мобилне телефоније... Више од стотину кућа у селу зврји празно, а од тврдог су материјала. Свега има, само људи нема. Тако је и у селима удаљеним пола сата хода, у Црвењу, Понору, Кренти и Мучибаби. Кад сам био ђак било је у њима хиљаду душа, док данас у поменутим селима живи по десетак људи.

Зашто се брига о селима не покаже макар слањем покретне продавнице у којој би људи пред капијом могли да купе намирнице? Можда би и то привукло неки пар да ту започне нови живот. Потребни су и трактори, али прво нека дођу људи.

Љубиша Станојевић,
Београд