Љубав је врлина

Учините нешто добро. Учините добро не тражећи ништа заузврат, али чините то сваког дана, и тако ћете увек бити на добитку. И ваше срце ће тада имати већу снагу. И упамтите – нико се не среће без разлога, поручио је руски глумац Петар Мамонов писцу Горану Лазовићу, који је у руском селу Ефанову био његов гост. Разговор с њим Лазовић је објавио у својој књизи „Људи и градови”, а сећања на тај сусрет оживео је поводом глумчеве смрти.

Уметник ког публика широм света памти као оца Анатолија из филма „Острво” преминуо је 15. јула у 70. години, од последица вируса корона.

Док су пили чај од менте, за који је Мамонов тврдио да је мушки напитак, горак али јак, нашем писцу је предочио свој живот, у ком је био и оснивач једне од најпопуларнијих рок група у совјетско доба „Звуци Му”, скандал-мајстор и песник бурне прошлости. Лазовић каже да се дивио енергији човека који леже у четири ујутру, има пуно мачака, а кад није на концерту или код куће, онда је у цркви.

И до њега се, према Лазовићевој оцени, није могло стићи лако. Требало је с Кијевског„вокзала” доћи до станице Нара, па аутобусом до Вереја, одатле у Ревјакино, а после пешице у село с тридесетак житеља.

– Нисам планирао да живим у пустињи. Родио сам се и одрастао у центру Москве, и сад сам овде, Бог ме је довео, што значи да ми је овде место – тврдио је глумац.

На Лазовићеву опаску да није мала ствар живети поред Мамонова, он је казао: – Хвала ти, Господе, што на мене у селу гледају као на обичног човека. Шта ће њима моји аутограми кад живимо заједно. Идем код њих по краставце, чајеве... И они долазе. Бавимо се важнијим пословима – како очистити снег, поправити пут, уредити башту. Зашто да разговарамо о филму и глумцима? То је митски живот, а овде је све природно. Зечеве гледам свако јутро, има и вукова, дођу и оду. Погледајте моје кокошке, ову траву, мачке… По јабукама и јежевима познајем дан.

Причало се и да су после филма „Острво” Мамонову долазили тражећи исцељење. Глумац је потврдио да је у цркви за неке баке дуго био отац Анатолиј:

– Питам их: „Јесте ли полуделе? То сам био само на филму.” А оне: „Извините, оче, мора да смо Вас помешале!”

Лазовић се присећа и да је Петрова жена Олга говорила да њен муж не зна колико кошта хлеб, а он се правдао: „Учим се да знам само оно што ми треба и што чини радосним, мене и ближње.” То је примером и показао – озидао је бању, направио шталу, купатило... Мамонов се чудио зашто људи кукају да нема посла.

– Како нема? Засади, посеј, научи да направиш сто, да стављаш плочице, ради и заради и онда маштај о „мерцедесу”. Мушкарац је дужан да све зна да уради. Треба живети по правилима и  радовати се заједно. Тако служимо Богу. Љубав није осећање, него врлина, стремљење да се уради добро. И ту је важна хијерархија: прво Бог, онда жена, а после деца.

Време је учинило да су му на првом месту били унуци, па посао, затим пријатељи. Тврдио је и да смо се пуно пред Богом опустили: – Никако људи да схвате да је среће тамо где је тешко. Зато су несрећни.

На Лазовићеву констатацију да је Европа напредовала у негирању Бога, Мамонов је казао:

– Зато је добила једнополне бракове, зоофиле, педофиле… Свуда тело и само тело. Нисам лицемер, разумем, младост је то, али обуци лепу сукњу, хаљину и постани тајна за онога ко те гледа.

Он је примећивао да у храмове у метрополама улазе углавном туристи, и упозоравао:

– Ако желите да живите без Бога, добићете 1917. годину, када су људи хтели да граде нови свет без Бога. Да се наставило како је било за време Николаја Другог, сада би било шестсто милиона Руса, а нас је само сто и четрдесет милиона јер убијамо сопствену децу абортусима. Ништа добро неће бити док се не одрекнемо греха.

На Петрову промену утицала је књига „Скривене духовне мудрости”, објављена у Сретењском манастиру.

– Пре тога, у 45. години, изгубио сам смисао живота. Питао сам се шта људи раде у цркви? Када сам купио молитвеник, био сам ван себе. Ту сам нашао све што ми је требало. Уверен сам да је у страдању Бог најближи – у болници, затвору... Он тамо долази без позива. Ја сам му учинио толико лоших ствари, чак сам га и вређао, а он ми је опростио – рекао је.

На Лазовићево питање да ли се плаши смрти, Мамонов је одговорио:

– Смрти нема, постоји само прелаз у други свет, у вечност.