Четвртак, 23.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ, редитељ

Садашњост је уверљива илузија

Волим о својим прецима да мислим добро, а не да им се ругам и исмевам их приказујући крезубе, бизарне беднике у некој егзотичној забити света.
(Фото: лична архива)

Суботица – Филм Милутина Петровића „Нечиста крв – грех предака” имаће светску премијеру сутра на Летњој позорници на Палићу, у оквиру главног такмичарског програма фестивала. Пре своје биоскопске премијере, најављене за 24. август, филм који је рађен по оригиналном сценарију Воје Нановића и адаптацији Милене Марковић, улази у трку за једну од фестивалских награда на Палићу.

Први рекламни видео-материјал већ је заинтригирао публику за филм у којем играју Драган Бјелогрлић, Анђела Јовановић, Катарина Радивојевић, Нела Михајловић, Феђа Шукан, а редитељ Милутин Петровић у више наврата је говорио колико је трагао за изгубљеним сценаријом Воје Нановића за чије постојање се знало само по чувењу.

Током рада на филму, шта је оно о чему сте водили рачуна да се не изгуби из тог сценарија? Која основна нит или идеја?

Огромну одговорност сам имао према Воји Нановићу. Готово као неки диригент када ради Бетовена. Знам да је Воја писао са идејом да он то сам режира. С једне стране због тога ми је било лакше ‒ већина ствари су написане јасно, већ су формиране слике које треба направити, али са друге стране Воја је генијалн режисер, стално сам мислио да би он то боље урадио од мене... Такође, када правиш нешто тако велико, не можеш да се сакријеш под нечију сенку, не можеш да будеш само извођач, мораш да даш себе, све што имаш. Ипак, све време се осећам као да сам на неком испиту код Нановића. Али сигуран сам да нема бољег „диригента” од мене да схвати основну идеју ‒ оставити мотиве и осећања ликова дубоким, али тако да психологија остане испод праве филмске драме, оних ствари које чине добру филмску причу ‒ сплетке, убиства, обрти, љубав, лепота, истине и лажи, ствари које филм воли. Борина дела су таква да је страшно лако склизнути у патетику, умишљено и неразумљиво уметничарење. Воја Нановић нам је оставио један од најбољих савета везаних за режију, рекао је: „Mного више филмова је упропастила претенциозност, него аљкавост. То је једна од највећих зен мудрости нашег заната.”

Какав је то грех наших предака, када он траје из генерације у генерацију?

Оригинални сценарио је породична сага која се дешава у три генерације, од 1850. до 1887. године. Филм „Нечиста крв - грех предака” се бави најстаријом генерацијом, временом Софкиног деде, Хаџи Трифуна. Његов најмлађи син и љубимац је Ефенди Мита, Софкин отац. У причи о Хаџији су корени односа и драме која ће обележити Софкин живот. Ми немамо право да судимо нашим прецима, али њихови поступци свакако утичу на наш живот. Међутим оно што морамо, јесте да размишљамо о прецима тако као што ће неки унуци размишљати о нама. Свет не можеш схватити ако о њему мислиш као о нечему што постоји у овом тренутку, у коме ми постојимо. Тајна нашег постојања није у дувању свећица на сопственом рођендану, него је у кашици славског жита, где свако зрно симболише душе свих стотина хиљада наших предака. Све што се нама дешава већ се десило, и дешаваће се док постоји света. Садашњост је једна веома уверљива илузија. Филм може да додирне мистерију о тој запетљанцији закривљености времена и простора.

Када сам читао сценарио нисам имао баш такав утисак, али сада када гледам филм, чини ми се да се он искључиво бави оним што данас називамо положај жене у друштву. Практично то је женски филм. Можда је то и утисак који је условљен свим тим скандалима и отвореним случајевима злостављања, али свакако утисак је веома јак. Наш филм би могао да има поднаслов – „питање родне равноправности – корени”. Наравно филм није ни налик сувопарности овакве формулације.

У филму је реконструисано Врање 19. века, језик, ношња, обичаји тог времена. Колико вам је била важна та аутентичност?

Све што смо могли, учинили смо да гледаоцу буде удобно и да му дамо утисак правог, великог филма. Наравно, годинама смо истраживали етнолошке факте, имали консултанте за питања историје, црквена питања, језик, оружје, униформе, али увек у кључу да направимо добар комуникативан филм, а не да реконструишемо прошлост. То је ем немогуће, ем није добро за филм. Људи верују у причу филма када је филм добар а не када је у њему приказ аутентичне стварности. То је тако и код филмова који би баш да се баве стварношћу. Чак и код документарних филмова. Филм увек мора да буде филм. Сваки пут преврнем очима када на почетку филма пише оно ‒ по истинитом догађају. Истините догађаје живимо, није у томе фора. Дајте ми причу као оне приче које нам је причао деда а ми га слушали отворених уста. Одмах бих потписао да нико никада у вези овог филма не помене режију, монтажу или камеру, костиме, музику, не дај боже ефекте, већ да само причају о глумцима, али онако верујући да су то тамо на платну били прави људи чију драму смо емотивно проживљавали у мраку биоскопа.

Да ли може да се претпостави да ће филм донети и нови поглед на Станковића и његово дело?

Надам се, уствари сигуран сам. Али то не би требало да буде нов поглед на Станковића, о њему су тако писали много паметнији људи од мене. Знате и Воја и Бора су били господа, образовани људи, шмекери. Затим Врање је град а не село. Трифун, Мита, Ташана, Цона су богати људи од укуса. Турске и албанске газде такође су људи са манирима, одевени у гардеробу коју данас не можемо ни да замислимо ми у овим брендираним дроњцима. Тим је њихова драма већа а не мања. Фолклор је шпајз из ког се на послужење износи слатко од шљива, али гости се примају у дневну собу. Ви можете, на пример, да на Вука Караџића гледате као на ћопаво самоуко сељаче из Тршића, а можете као на филолошког генија и великог просветитеља чија радна дисиплина у учинак не могу да се мере ни са чим у данашњем свету. Па како вам је драго. Ја волим да о својим прецима мислим добро, а не да им се ругам и исмевам их приказујући крезубе, бизарне беднике у некој егзотичној забити света. Код Боре је и наказни Парапута јуродива света луда а не одвратни грбавац.

И, на крају, са каквим осећањима долазите на Палић на премијеру свог филма?

Једва чекам. Толико радимо на овом филму и сад је коначно дошао тренутак да филм крене да живи пред људима. Такође се надам да ће наш филм показати колико људи има који желе да иду у биоскоп, али немају баш много разлога да тамо оду. Ја сам један од таквих и сугуран сам да нас има много, само нас не виде ови што се као разумеју у то „шта данашња публика жели да гледа”. Баш се надам да ћемо их збунити и пореметити њихове рачунице. А депресија у којој је прелепо Палићко језеро је идеална енергија за Борину мелахолију.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ona ni ja
bas sam sa zadovoljstvom procitao tekst do samoga kraja.
Палић није депресија (+101m)
Војислав Нановић познати је југословенски и српски послератни (други светски рат) редитељ (Погон Б, Шолаја, Циганка, Бесмртна младост). Мећутим, ако сам Нановић није стигао да своје виђење "Нечисте крви", Боре Станковића преточи у дугометражни филм (а умро је давне 1983), не видим добар разлог зашто би неко данас преправљао сценарио Воје Нановића, урађен према роману "Нечиста крв", уместо да сачини свој сценарио, своје виђење романа Боре Станковића?
Pera
Zato sto reditelj nema sta novo da kaze.
Перивоје Поповић
Бора је био ненадмашни меланхолични геније патње - такав се тешко може померити и напред и назад. Потребно је само, колико је више могуће, следити његову тамну визију светлости.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.