Свет у коме нема невиних

ПРЕМИЈЕРЕ 
Драмски пројекат „Калигула”, по мотивима драме Албера Камија, у режији Томажа Пандура, недавно премијерно изведен у Будви, у самом старту, од првих проба, изазвао је велику пажњу јавности. Ексклузивна је била већ сама чињеница да је реч о највећој позоришној копродукцији од распада велике Југославије. Тако је „Калигула” овог лета опет повезао Црну Гору (фестивал Град театар Будва), Словенију („Пандур театар” из Љубљане), Хрватску (Градско драмско позориште „Гавела” из Загреба и Казалиште Радета Шербеџије „Улисес” на Брионима), Македонију (Охридско лето), који су, уз италијански „Мителфест”, продуценти представе. Нова представа редитеља кога познајемо по великим остварењима и својеврсним позоришним спектаклима, као оснивача словенског „Новог позоришта”, лауреата многих домаћих и страних награда, који већ четири године има ангажман на најпрестижнијим сценама у Мадриду, подсетила нас је на причу великог француског писца о апсурдном владару који је желео немогуће: да промени читав универзум, без обзира на жртве.

Тема Калигуле дотиче се неколико циклуса мојих позоришних истраживања. Велике историјске и уметничке епохе, изузетне митске особе које су мењале свет, другачија лица светова, никад до краја испричане приче, велике потраге и путовања. Позоришта времена и простора сажета у малим, скривеним детаљима, позоришта затворена у филигранским кутијама из којих их треба ослободити. Јер, све што то данас знамо о римском цару Калигули забележио је Светоније, државни хроничар и режимски писац, а такви увек за нечији рачун и за неку плаћу кривотворе и лажу, па је врло вероватно и прича о монструозном цару Чизмици у стварности била нешто сложенија од чињенице да је био „луд”. Данас, након Лакана и Фукоа, нама таква дијагноза ништа не значи. Калигула је убијен у својој двадесет деветој години, у тренутку када је био господар Римскога царства, господар света. Највећа жеља му је била да оствари неоствариво: да споји Исток и Запад. У историји је, нажалост, остао упамћен само као крволочни лудак. Ками овог јунака враћа на сцену у времену у којем се јављају нови претенденти на титулу апсолутних господара света. У времену које ће врло брзо произвести страхоте, окрутности и диктаторска дивљања према којима је римски цар тек наивни дечак изгубљен у игри.

Због чега наше доба ствара калигуле које су страшније и патолошкије личности од „лудог” римског цара који је увео магаре у римски Сенат?

(/slika2)Свако има право да има своје звезде, своје време, свој свемир, од којих се ниједно не слаже са звездама, временима и свемиром других. Калигуле данас не трагају за изгубљеним временом, него за срећом. И још увек се питају: „Чије срце, чији бог има за мене дубину језера?” Али, превише је наивно да сматрамо лудим некога ко жели поседовати Месец. Окрутан, немилосрдан, „патолошки крвожедан”, је ли то баш уистину у толикој мери један свемоћни римски цар, с апсолутном моћи права на поседовање света, и данас, за нас који смо видели, не тако, посве баналне анонимне смртнике како за собом остављају неупоредиво више жртава, позивајући се при том на једнако толико апстрактна и „небески утемељена” права? Лицемерно је сматрати монструмом „божанског цара” само зато што је љубио своју одраслу сестру, у свету у којем нам први суседи у подрумима злостављају своју и туђу малодобну децу. И превише наивно је веровати на реч неком Светонију, кад знамо готово све о медијској производњи стварности и државним фабрицирањима истине.

У Камијево време, драма „Калигула” била је схваћена као прича о фашизму и нацизму. У ком смислу данас живимо ове феномене?

Калигула је сањао царство немогућег. Царство у коме су органски спојени у једно Исток и Запад. Царство у којем ће знања и мудрости древног Египта служити слави и величини Рима. Царство у коме ће људи имати онолико права колико имају способности. Велике идеје траже велике људе да их понесу. Носећи велике идеје, под њиховом се тежином недовољно велики сломе, а довољно велики изгоре… Мене данас, пре свега, занима Калигулино велико Месечево позориште. Једина неостварена жеља свемоћног цара, поседовати Месец, и грандиозна представа коју око тога ствара. Представа у којој статира читав стари и нови Рим, Европа, Свет.. Занима ме, дакле, његова неизрецива усамљеност. И наравно, питање да ли има или имамо право на једну једину жељу у животу? Колико сам и тужан мора бити човек који може све што хоће, осим онога што једино истински жели? А сви имамо неки наш Месец за којим жудимо, и управо, и једино њега не можемо досегнути. Како је име тог Месеца?

„Калигула” је најзначајнија позоришна сарадња од распада велике Југославије. Како ви, као неко ко се у културном смислу дуго сматрао југоносталгичарем видите овај подухват?

Копродукција ће се ускоро проширити и на Немачку, Шпанију, Француску и Русију, а после и на Јапан и Аустралију. Моћ позоришне уметности увек је била у синергији, у спајању различитих продукцијских и креативних енергија. Међународни копродукцијски модел европског позоришта сигурно је један од оних који може гарантовати професионални сервис креативних идеја, тој активној уметничкој мисли и мисији... И то је најбитније. Оно што је сигурно јесте да ће један од модела позоришта будућности бити наш Pandur Theaters, који води драматург Ливија Пандур. То је међународна позоришна организација и сарадња са међународним продуцентима, театрима, импресаријима и фестивалима која је сасвим уобичајена. Ми не размишљамо о географским, културним и политичким границама, театар мора остати неконтаминирани неомеђен простор креативне слободе.

Данас се са разних страна могу чути коментари да су ови простори постали клаустрофобичне културне провинције, да не постоји елементарно занимање за другим и другачијим, и да сада боље сарађују политичари и привредници него уметници?

И провинцијалност је ствар главе, стање духа... Када престанеш да ствараш из исконске потребе, без љубави, памети, страсти. На нашим просторима трећеразредне регионалне ногометне лиге постале су прве репрезентативне државне лиге... Пад система вредности осећа се свугде, па и у позориштима. Поготово у државним и градским репертоарским кућама које су, нажалост, у већини остале у 19. веку, као удобан азил за неспособне... Зато данас даровити уметници који угрожавају тај тужни нови систем вредности, тај удобни медиокритетски мир, на овим просторима нису пожељни. Али, то није ништа ново. Ту се столећима ништа није променило. Научници, спорташи, писци, глумци. Погледајте само Соњу Вукићевић, која би у свакој нормалној средини већ одавно имала своје позориште и најбоље услове за рад. Као што у свету имају њене колеге, као што су Пина Бауш, Дуато, Лепаж...

-----------------------------------------------------------

Позоришни сан Зорана Ђинђића

Зна се, на пример, да сте са покојним премијером Зораном Ђинђићем имали договор да Београд постане европски позоришни центар. Данас вас, међутим, у Београду нема, осим у ретким гостовањима?

Да, то је био прелепи сан, Београд као европска позоришна метропола! Визија, како направити један већи покрет, једно велико европско позориште обнове духа, које би функционисало по најмодернијим принципима, као један продукцијски и уметнички центар европског калибра. Нажалост, тај сан се није остварио у Београду, али га ја остварујем у свом Pandur Theatersu, и сада могу рећи, после три-четири године међународне експанзије нашег театра, да је то било визионарско размишљање Зорана Ђинђића, тачан сан новог модела позоришта будућности. Нажалост, тај сан, који је за нас већ одавно постао стварност – и данас заобилази Београд.