Svet u kome nema nevinih

PREMIJERE 
Dramski projekat „Kaligula”, po motivima drame Albera Kamija, u režiji Tomaža Pandura, nedavno premijerno izveden u Budvi, u samom startu, od prvih proba, izazvao je veliku pažnju javnosti. Ekskluzivna je bila već sama činjenica da je reč o najvećoj pozorišnoj koprodukciji od raspada velike Jugoslavije. Tako je „Kaligula” ovog leta opet povezao Crnu Goru (festival Grad teatar Budva), Sloveniju („Pandur teatar” iz Ljubljane), Hrvatsku (Gradsko dramsko pozorište „Gavela” iz Zagreba i Kazalište Radeta Šerbedžije „Ulises” na Brionima), Makedoniju (Ohridsko leto), koji su, uz italijanski „Mitelfest”, producenti predstave. Nova predstava reditelja koga poznajemo po velikim ostvarenjima i svojevrsnim pozorišnim spektaklima, kao osnivača slovenskog „Novog pozorišta”, laureata mnogih domaćih i stranih nagrada, koji već četiri godine ima angažman na najprestižnijim scenama u Madridu, podsetila nas je na priču velikog francuskog pisca o apsurdnom vladaru koji je želeo nemoguće: da promeni čitav univerzum, bez obzira na žrtve.

Tema Kaligule dotiče se nekoliko ciklusa mojih pozorišnih istraživanja. Velike istorijske i umetničke epohe, izuzetne mitske osobe koje su menjale svet, drugačija lica svetova, nikad do kraja ispričane priče, velike potrage i putovanja. Pozorišta vremena i prostora sažeta u malim, skrivenim detaljima, pozorišta zatvorena u filigranskim kutijama iz kojih ih treba osloboditi. Jer, sve što to danas znamo o rimskom caru Kaliguli zabeležio je Svetonije, državni hroničar i režimski pisac, a takvi uvek za nečiji račun i za neku plaću krivotvore i lažu, pa je vrlo verovatno i priča o monstruoznom caru Čizmici u stvarnosti bila nešto složenija od činjenice da je bio „lud”. Danas, nakon Lakana i Fukoa, nama takva dijagnoza ništa ne znači. Kaligula je ubijen u svojoj dvadeset devetoj godini, u trenutku kada je bio gospodar Rimskoga carstva, gospodar sveta. Najveća želja mu je bila da ostvari neostvarivo: da spoji Istok i Zapad. U istoriji je, nažalost, ostao upamćen samo kao krvoločni ludak. Kami ovog junaka vraća na scenu u vremenu u kojem se javljaju novi pretendenti na titulu apsolutnih gospodara sveta. U vremenu koje će vrlo brzo proizvesti strahote, okrutnosti i diktatorska divljanja prema kojima je rimski car tek naivni dečak izgubljen u igri.

Zbog čega naše doba stvara kaligule koje su strašnije i patološkije ličnosti od „ludog” rimskog cara koji je uveo magare u rimski Senat?

(/slika2)Svako ima pravo da ima svoje zvezde, svoje vreme, svoj svemir, od kojih se nijedno ne slaže sa zvezdama, vremenima i svemirom drugih. Kaligule danas ne tragaju za izgubljenim vremenom, nego za srećom. I još uvek se pitaju: „Čije srce, čiji bog ima za mene dubinu jezera?” Ali, previše je naivno da smatramo ludim nekoga ko želi posedovati Mesec. Okrutan, nemilosrdan, „patološki krvožedan”, je li to baš uistinu u tolikoj meri jedan svemoćni rimski car, s apsolutnom moći prava na posedovanje sveta, i danas, za nas koji smo videli, ne tako, posve banalne anonimne smrtnike kako za sobom ostavljaju neuporedivo više žrtava, pozivajući se pri tom na jednako toliko apstraktna i „nebeski utemeljena” prava? Licemerno je smatrati monstrumom „božanskog cara” samo zato što je ljubio svoju odraslu sestru, u svetu u kojem nam prvi susedi u podrumima zlostavljaju svoju i tuđu malodobnu decu. I previše naivno je verovati na reč nekom Svetoniju, kad znamo gotovo sve o medijskoj proizvodnji stvarnosti i državnim fabriciranjima istine.

U Kamijevo vreme, drama „Kaligula” bila je shvaćena kao priča o fašizmu i nacizmu. U kom smislu danas živimo ove fenomene?

Kaligula je sanjao carstvo nemogućeg. Carstvo u kome su organski spojeni u jedno Istok i Zapad. Carstvo u kojem će znanja i mudrosti drevnog Egipta služiti slavi i veličini Rima. Carstvo u kome će ljudi imati onoliko prava koliko imaju sposobnosti. Velike ideje traže velike ljude da ih ponesu. Noseći velike ideje, pod njihovom se težinom nedovoljno veliki slome, a dovoljno veliki izgore… Mene danas, pre svega, zanima Kaligulino veliko Mesečevo pozorište. Jedina neostvarena želja svemoćnog cara, posedovati Mesec, i grandiozna predstava koju oko toga stvara. Predstava u kojoj statira čitav stari i novi Rim, Evropa, Svet.. Zanima me, dakle, njegova neizreciva usamljenost. I naravno, pitanje da li ima ili imamo pravo na jednu jedinu želju u životu? Koliko sam i tužan mora biti čovek koji može sve što hoće, osim onoga što jedino istinski želi? A svi imamo neki naš Mesec za kojim žudimo, i upravo, i jedino njega ne možemo dosegnuti. Kako je ime tog Meseca?

„Kaligula” je najznačajnija pozorišna saradnja od raspada velike Jugoslavije. Kako vi, kao neko ko se u kulturnom smislu dugo smatrao jugonostalgičarem vidite ovaj poduhvat?

Koprodukcija će se uskoro proširiti i na Nemačku, Španiju, Francusku i Rusiju, a posle i na Japan i Australiju. Moć pozorišne umetnosti uvek je bila u sinergiji, u spajanju različitih produkcijskih i kreativnih energija. Međunarodni koprodukcijski model evropskog pozorišta sigurno je jedan od onih koji može garantovati profesionalni servis kreativnih ideja, toj aktivnoj umetničkoj misli i misiji... I to je najbitnije. Ono što je sigurno jeste da će jedan od modela pozorišta budućnosti biti naš Pandur Theaters, koji vodi dramaturg Livija Pandur. To je međunarodna pozorišna organizacija i saradnja sa međunarodnim producentima, teatrima, impresarijima i festivalima koja je sasvim uobičajena. Mi ne razmišljamo o geografskim, kulturnim i političkim granicama, teatar mora ostati nekontaminirani neomeđen prostor kreativne slobode.

Danas se sa raznih strana mogu čuti komentari da su ovi prostori postali klaustrofobične kulturne provincije, da ne postoji elementarno zanimanje za drugim i drugačijim, i da sada bolje sarađuju političari i privrednici nego umetnici?

I provincijalnost je stvar glave, stanje duha... Kada prestaneš da stvaraš iz iskonske potrebe, bez ljubavi, pameti, strasti. Na našim prostorima trećerazredne regionalne nogometne lige postale su prve reprezentativne državne lige... Pad sistema vrednosti oseća se svugde, pa i u pozorištima. Pogotovo u državnim i gradskim repertoarskim kućama koje su, nažalost, u većini ostale u 19. veku, kao udoban azil za nesposobne... Zato danas daroviti umetnici koji ugrožavaju taj tužni novi sistem vrednosti, taj udobni mediokritetski mir, na ovim prostorima nisu poželjni. Ali, to nije ništa novo. Tu se stolećima ništa nije promenilo. Naučnici, sportaši, pisci, glumci. Pogledajte samo Sonju Vukićević, koja bi u svakoj normalnoj sredini već odavno imala svoje pozorište i najbolje uslove za rad. Kao što u svetu imaju njene kolege, kao što su Pina Bauš, Duato, Lepaž...

-----------------------------------------------------------

Pozorišni san Zorana Đinđića

Zna se, na primer, da ste sa pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem imali dogovor da Beograd postane evropski pozorišni centar. Danas vas, međutim, u Beogradu nema, osim u retkim gostovanjima?

Da, to je bio prelepi san, Beograd kao evropska pozorišna metropola! Vizija, kako napraviti jedan veći pokret, jedno veliko evropsko pozorište obnove duha, koje bi funkcionisalo po najmodernijim principima, kao jedan produkcijski i umetnički centar evropskog kalibra. Nažalost, taj san se nije ostvario u Beogradu, ali ga ja ostvarujem u svom Pandur Theatersu, i sada mogu reći, posle tri-četiri godine međunarodne ekspanzije našeg teatra, da je to bilo vizionarsko razmišljanje Zorana Đinđića, tačan san novog modela pozorišta budućnosti. Nažalost, taj san, koji je za nas već odavno postao stvarnost – i danas zaobilazi Beograd.