Њен случај: Србија као кутија

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
Веома сам почаствована да ме је Британски савет одабрао као једног од „младих лидера“, јер ја себе заиста не видим у том светлу, каже наша саговорница Јелена Атанацковић-Јеличић, једна од учесница пројекта „Мој случај“, под покровитељством Британског савета, о чему говори и истоимена књига Татјане Дадић-Динуловић. Јелена Атанацковић-Јеличић нашла се у групи младих лидера као један од најмлађих доктора архитектуре код нас и аутор пројекта „Кутија“ о одрживом развоју у грађеној средини. Ових дана именована је за члана Градског већа за урбанизам и заштиту животне средине у градској влади Новог Сада. 

– Сигурна сам да људи сличних нама који смо учествовали у пројекту има још пуно, да их је увек било и да нови сигурно долазе. Надам се да ће Британски савет истрајати са идејом оваквог пројекта, јер ретка је прилика и подршка каква је пружена свима нама, па и тиму с којим сам пројекат „Кутија“ директно радила: Ивани и Бојани Мишкељин, Марку Тодорову, Емиру Хаџиахметовићу и Станиславу Грги.

Каква је Ваша генерација у целини. Многи кажу, апатична, без илузија, аполитична...?

Веома је тешко говорити о генерацији којој и сами припадате, јер је то систем који не можете да сагледате објективно. Чини ми се да нема бољих и горих генерација, околности су те које се мењају. У сваком случају, апатије је све мање, у то сам сигурна, а илузија је можда и боље да нема пуно, осим у оним сферама где су оне генератор стварања, као што су позориште, филм или неке друге уметности, на пример.

Један од учесника у пројекту „Мој случај“, Бранко Вучинић, каже: Човеку не треба острво, већ једро? Шта би за Вас било то једро? Да подсетимо, Ваша опсесија су обале.

Слажем се са Бранком. У ствари, пошто смо већ говорили о илузијама, те метафоричне обале су често само илузија, једра су онај инструмент уз помоћ којег савладавамо свакодневицу. Без једра обале остају недостижне. Једра су вероватно нада, различите жеље и амбиције, један сложени сплет емоција и мишљења. Тај сложени сплет је, на један потпуно други начин, и оно што ме је привукло обалама. Истраживање обала, по својој природи, јесте мултидисциплинарно. Бројни се аспекти овде преплићу: од архитектуре до биологије, од историје до социологије.

Могло би се чак рећи да истраживање обала није само просто истраживање још једне теме урбаног развоја и живота, већ полазиште новог концепта развоја градова: односно, ревитализације обала нису само физичке акције у простору, већ нови поглед на питање решавања бројних проблема савремених урбаних конгломерација. Обале, за мене, представљају лабораторију за истраживање односа физичке структуре и јавног живота, односно, начина на који се искуство живота у граду одражава на људске везе и човекову личност. Како је писао проф. Милош Бобић, друштвене енергије града, креативност, меморија, идентитет – који су толико јасно препознатљиви у обалским подручјима – јесу племенит начин да се појединац-грађанин заштити од пуке стварности, од „градске арене”, а да и даље остане учесник „градске сцене”.

Кад кажете културни идентитет, мислећи на Нови Сад, Сенту, Суботицу, на шта мислите? Колико се он уклапа у шири идентитет Балкана, Европе, Истока, Запада...

Са развојем технологија и генералним напретком људске цивилизације, уместо некадашњих градова-држава, или регионалних (државних, националних) мрежа градова, структурисаних у одређеним хијерархијским односима, данас се говори о глобалној мрежи градова у отвореној тржишној трци. Велике политичке конгломерације (ЕУ, САД) развиле су знатан број стандарда и правну регулативу која дефинише будући развој градских морфологија у оквирима концепта одрживог развоја, и који су примењиви на њихове утицајне територије. У оквиру регулатива тих система инсистира се, пре свега, на регионалном идентитету, односно на историјском и културном наслеђу као окосници одрживог развоја. Овај аспект јасно говори да потенцијали и перспективе развоја нису искључиво повезани са степеном економске и политичке моћи. Културни идентитет започиње од појединца. То је непроцењиво наслеђе чији смо сви ми преносиоци, у широком спектру култура којима, на глобалном нивоу, припадамо и уз уважавање њихове разноликости.

Своје тумачење одрживог развоја у архитектури свели сте на одрживи развој појединца. Зашто је он најважнији?

Управо због чињенице да је одрживи развој (или одрживост) постао веома коришћен појам у сфери грађене средине, интересовало ме је шта би он значио уколико бисмо га применили на ниво личности. То је тема која ме је заокупљала у свакодневном животу. Колико личност може да се развија у друштву које је обојено потрошњом, а које је глобално раширено? И друго питање, шта значи баланс економског и духовног? Претпостављам да је одговор различит за сваког појединца. Ипак, чини ми се да веома често неодрживу потрошњу оправдавамо куповином „одрживих“ производа.

Локално и универзално у Вашем граду, у будућности – назив је пројекта у коме сте учествовали. Како тај спој изгледа? 

У својој књизи Urban Development, Е. А. Гуткинд на једном месту каже: „У основи, градови су свуда исти. Они су комади земље издвојене из окружујућег природног пејзажа. Они издвајају човека из неизбежног ритма природе, од кога сеоско становништво зависи.” То је универзално. Локална је она свакодневица коју сам већ спомињала, одрживи развој, овог пута, на нивоу друштва: културни идентитет, урбана меморија, менталне фотографије простора у неком времену које сви носимо као градивну супстанцу наших личности.

Ваш пројекат „Кутија“ нуди другачији приступ? Шта значи повратак на минимум, на суштину?

(/slika2)Пројекат је конципиран у духу принципа Окамовог жилета, који заправо говори о умањењу параметара током решавања неког проблема: entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem. Једно од најзначајнијих питања током израде пројекта било је: шта би био оптимистичан поглед на Србију данас? Када смо уклонили све параметре потрошачког друштва и културе мас-медија, остао је једноставан, свакодневни живот као одговор на ово питање. Живот који је личан и искрен. А искрен је, надам се, одржив.

Симболизам кутије је присутан у најразличитијим цивилизацијама Истока и Запада. Шта та симболика обухвата и који симбол је Вама лично најближи?

У нашем пројекту, кутија је представљала само геометријско тело испуњено садржајем, неку врсту „поклона“ ако могу тако да кажем, с обзиром на чињеницу да је морала бити „отворена“. С обзиром на то да је садржај био тајновит, често смо током израде о њој размишљали као о „кинеској кутији“. Њен облик је једноставан и распрострањен у бројним културама – њен садржај је зато веома локалан и то је јукстапозиција коју смо покушали да постигнемо.