Када, када? Никад, никад

Када, када, пита Албин Курти председника Србије о признању Косова. Никад, никад, одговара  Александар Вучић косовском премијеру.

Преговори који протичу у том или бурнијем тону не могу да обећавају, па је обострано погубни статус кво једина перспектива. Може Вучић да тврди да је најбољи преговарач на свету, али деценија натезања и сасвим скромних резултата га демантује, баш као и Куртија који живи у уверењу да ће његова резултна одбојност вечито бити толерисана од покровитеља косовске независности.

Њихов други директни сусрет претворио се у мануфактуру међусобних оптужби за лагање, па је сасвим логично питање чему уопште такво јуначење? Нек се нађу када један од њих смисли неки план који ће се барем мало разликовати од закуцаних позиција којих се одбранашки држе.

Докле ће они што се зову међународна заједница са удобне дистанце посматрати како се два балканска народа батргају неспособна да пронађу решење које би им отворило будућност? Мењају се портпароли ЕУ, а порука остаје монотоно иста: циљ дијалога је „узајамно прихватљив консензус и компромис како би се дошло до правно обавезујућег споразума о нормализацији односа”.

Могу високи представник уније за спољну политику и безбедност Ђузеп Борељ и специјални изасланик ЕУ за дијалог Мирослав Лајчак да своје високе плате правдају осмесима које не скидају у билатералним сусретима, али нису се ни потрудили да обавесте где је отприлике истина у две потпуно конфликтне верзије које смо добили – свака намењена за домаћу употребу.

„Врло мали напредак”, каже Лајчак. Напредак? Ако је напредак договор за јесењи састанак, затворите дућан господо. Важно је да се разговара, подржава ову инвалидну тезу и шеф српског парламента Ивица Дачић.

Лепо. Па да разговарамо још неку деценију. На здравље и весеље преговарача и посредника. К’о Израелци и Палестинци.

Западни емисари сада већ сасвим отворено говоре оно што се крило испод столова дипломатских контаката: Србији нема места у ЕУ док не реши косовски конфликт. Када ће онда Србија ући у ЕУ? Никад, никад, одјекује ехо Вучићевих речи којима демагошки јефтино али популистички вешто скупља гласове националистичке подршке – док истовремено руши темеље државе која није начисто где су јој границе.

Суочавамо се са косовском реалношћу већ дуже од деценије. То што реалност значи да нико из власти не сме ногом да крочи на територију српске јужне покрајине без сагласности тзв. власти тзв. државе тзв. Косова, не спречава нова суочавања, иако је катаракта одавно озбиљно оштетила политички вид.

Но, председник упорно одбија да оде код офталмолога иако су током власти СНС-а Косову предати правосуђе, полиција, позивни ПТТ број, електропривреда, школство, здравство, пореска управа и царина.

Поприлично атрибута независности, плус најмање стотину чланица УН – више од половине – које признају независност Косова, али Вучић и даље прича о визијама неког компромиса који би, после још које деценије ценкања, могао да се заврши тако да Србија добије дубљи део језера Газиводе па да српски рибари наставе да усавршавају занат коме их је он научио: лов сомова по Србији на бућкало.

Комесар за проширење Оливер Вархељи је на недавном самиту у Тирани обећао да ће регионална сарадња донети инвестиције вредне 30 милијарди евра, али зна се шта је најскупља српска реч. Нема тог новца који је Београд спреман да изгуби да би сачувао оно што нема.

(Срђан Печеничић)

Овакав какав је, дијалог делује суреално. Баш као и инсистирање на називу „тзв. репрезентација Косова” која се борила за учешће на Евру 2020, или на карти временске прогнозе која тврдоглаво приказује Приштину, град у који нога неког српског политичара није крочила деценијама.

Може Вучић да организује седницу скупштине да би грађане и посланике информисао и преговорима у Бриселу, али као ни у силним ванредним ТВ обраћањима јавности нема шта да каже.

Компромис је једино решење, понавља председник, а када га питају какав би то компромис био, слегне раменима и узврати контрапитањем новинару: шта бисте ви предложили? Понет љутњом на камере, заборавља да је он председник. Да је његов, а не новинарев посао да смишља решења.

Од председника се очекује да предложи неки план. Зашто није проактиван? Нека изађе са разним идејама а зна се какву би слику Приштина стварала о себи ако би их све одбијала. Ставови Србије могуће нису крути и искључиви, али су свакако безидејни, баш као и високих бриселских дипломата и лицемерне Европске уније којој сасвим одговара да одуговлачи брже интеграције Србије или увођење безвизног режима Косову – пошто нема договора.

Све ово постаје заморно. Донкихотовски. Има ли председник, коме истиче време да оствари обећања која је дао, снаге и храбрости да се одмакне од „никад, никад” који понавља и кабала српских политичара са свих страна политичког спектра?

Признати Косово у озбиљним преговорима који би били окончани међународним гаранцијама за српску државну, црквени и приватну имовину равно је политичком самоубиству, тврде противници решења ширећи страх од демонстрација, литија или побуне. То је нарација коју су исте патриоте – подељене на аналфабете глобалне политике и на оне којима је то занат и извор зараде – понављале пре него што је Слободан Милошевић испоручен Хагу, а после тога и поводом Ратка Младића и Радована Караџића. И, шта је било?

Малобројни протести на чију масовност није успевао да утиче ни идеолошки отац садашњег председника, Војислав Шешељ. Ништа од озбиљних бура, и то у време када је јавност била много мање заморена косовском сагом него данас. Тврдим да би све прошло по сличном сценарију и да се Србија сагласи са столицом Косова у УН, ако већ не жели директно међусобно признање.

Но, могуће да Вучић има неку другу процену, па после свега што се догађало у Црној Гори, у Српској православној цркви препознаје силу која би могла да мобилише народни отпор упркос свим финансијским даровима којима власт засипа СПЦ у последње две године.

Замрзнути конфликт не одговара Србији, јер западне силе свој став о Косову неће променити. Неће га, како наговештава оно „никад, никад” с почетка текста, променити ни Београд – што значи да и Србија подстиче замрзнути конфликт. Све се своди на једно велики ништа које наставља да нам краде будућност.