Да ли ћемо и после пандемије редовно прати руке

Учестало прање руку, непрестана употреба средстава за дезинфекцију и избегавање контаката с другим људима због страха од заразе – речју, све оне активности које су до пре годину и по дана спадале у дијагнозу опсесивно-компулзивни поремећај, од почетка пандемије вируса корона сматрају се друштвено одговорним понашањем. Знајући да судбина пандемије не зависи само од болести ковид 19, већ и од понашања људи, епидемиолози широм света апеловали су на становништво да пере руке макар 20 секунди након сваког контакта са стварима из спољњег света, носи заштитне маске и избегава социјалне контакте. Истраживање „Психолошки профил пандемије у Србији”, који је Лабораторија за експерименталну психологију Филозофског факултета у Београду почела да спроводи 48 сати након 6. марта, када је у нашој земљи регистрован нулти пацијент, и у коме су учествовале 8.972 особе, показало је да смо брзо успели да достигнемо висок ниво самозаштитног понашања. Већ око 15. марта већина наших суграђана пребацила се на „пандемијски мод” понашања – остајала је код куће, често прала руке, куповала средства за дезинфекцију, избегавала контакт с другима и била под пуном „ратном опремом”, носећи и маске и рукавице.

Чак две трећине испитаника изјавило је да у потпуности поштује савете лекара који се тичу појачане личне хигијене и избегавање социјалних контаката. Следећа значајна промена у понашању која је изазвана пандемијом вируса корона тицала се отказивања путовања – 63 одсто испитаника рекло је да је променило своје планове због опасности од ковида 19 и затварања граница. Анализирајући које навике се теже мењају, упркос опасности од новог вируса корона, аутори овог истраживања дошли су до закључка да трећина испитаника није променила своје потрошачке навике – купују на исти начин као што је то чинила пре пандемије. На индивидуалном плану понашања најтеже нам је пала забрана „не дирај лице” јер бројна истраживања сведоче да у току једног сата додирнемо лице у просеку 16 пута.

Сваки десети испитаник признао је да и даље себе „ухвати” да додирује нос, уста и очи. Аутори овог истраживања нису били изненађени овим налазом јер је додиривање лица неосвешћена навика и као таква посебно изазовна и тешка за гашење. Осим тога, свака седма особа изјавила је да није у стању да испоштује савет лекара који се тиче избегавања сваког контакта – потреба да будемо у физичком контакту с људима који су нам блиски јача је од страха да заразимо или будемо заражени.

Иако у овом тренутку нико не може да предвиди ток пандемије, будући да епидемиолози чешће говоре о новом таласу, а не о евентуалном крају кризе изазване короном, стручњаци широм света баве се питањем – како ћемо се понашати када буде проглашен крај пандемије и које ћемо пандемијске навике задржати. Бенџамин Гарднер, научник који проучава људска понашања на Кингс колеџу у Лондону, подсећа да су људи прилагодљива бића – када се промени окружење и околности, и они мењају понашање.

„Ношење маске је добра илустрација те тезе. Пре марта 2020. године неколико промила људи носило је маске у зимском периоду, а након проглашења пандемије вируса корона маске су постале саставни део свакодневне ’гардеробе’. Када је Амерички центар за контролу болести у мају издао саопштење да вакцинисане особе не морају да носе маску, проценат људи који носе маску пао је са 58 одсто на 45 процената за свега неколико дана, што значи да су се људи брзо вратили на понашање пре пандемије”, истиче Гарднер.

Психолог Маја Антончић гаји наду да ћемо од пандемијских понашања најдуже задржати навику да детаљно перемо руке и носимо маске за време епидемије заразних болести јер подаци говоре да грип може бити једнако смртоносан као корона.

„Евидентно је да су се људи од свих упозорења лекара прво оглушили о савет да избегавају социјалне контакте јер је човек пре свега друштвено биће и не може дуго да поднесе изолацију од других, нарочито блиских људи. Потреба да се буде у друштву јача је од страха од болести – зато у целом свету поново расте број заражених. Истраживања рађена током и након епидемије грипа Х1Н1 у Хонгконгу показала су да су се од пандемијских навика најдуже задржали ношење маске и прање руку, док се ниво других самозаштитних понашања смањивао како је епидемија пролазила”, закључује наша саговорница.