Раде Драинац, најзначајнији песник Топлице

С великим задовољством прочитао сам у рубрици Међу нама прилог „Песник Раде Драинац заслужује споменик”, који је написао господин Мића Миленковић, сликар и књижевник из Београда.

У наведеном прилогу истиче се да су Топличани уз свој предлог сачинили цео пројекат, а спремни су и да обезбеде сва неопходна средства, али да још нема сагласности Удружења књижевника Србије. Као учесник „Драинчевих сусрета”, који се редовно одржавају, свесрдно подржавам поменуту иницијативу г. Миленковића.

Најзначајнији песник Топлице Радојко Јовановић (1899–1943), како је било право име Радета Драинца, далеко превазилази границе Топлице, већ спада у необичне појаве југословенске и српске културе. Без обзира на то што се о њему доста писало, мислим да ће се тек писати знатно подробније, након анализа које ће уследити. То омогућује издање његових сабраних дела у дванаест књига, и историјски и критички приређених, које је приредио проф. др Гојко Тешић.

Драинац је у своје време био познат више као боем, па је неопходно одговорити како је један боем могао да публикује толико много текстова о врло различитим проблемима. Он припада генерацијама које су због избијања рата наставиле школовање у Француској. Имао је широке видике. Иако је припадао левичарским круговима, није био миљеник оне левице која је била повезана с Москвом као Радован Зоговић, Велибор Глигорић итд., с којима је био у непрекидним сукобима, који су попримали и карактер уличних скандала. После Другог светског рата они су се нашли у власти и битно су утицали на то да се о Драинцу дуго и не говори, све негде до шездесетих година 20. века.

Песничка луцидност водила га је веома смелим потезима. Предложио је Србима, Бугарима и Румунима најужу сарадњу, упркос тешким искуствима и злочинима Бугара, нарочито после Топличког устанка 1917. године. Те идеје имале су у наведеним земљама и подршку, али и бројне резерве. Засновао је специфичну књижевно-теоријску концепцију – хипнизам.

Противници Драинца доводили су у питање све код Драинца, изражавајући сумњу како је он могао да буде дописник и ко је финансирао његове активности. Запажен је његов интервју с аустријским канцеларом Долфусом, кога су убрзо потом убили аустријски нацисти, јер се нашао на мети Хитлера и Мусолинија као и југословенски краљ Александар Први Карађорђевић.

Идеје о важности сарадње балканских народа зближиле су га и с највећом ондашњом бугарском песникињом Елизаветом Багрјаном, која се и сама изложила нападима бугарске националистичке јавности.

Контакт с Багрјаном крунисан је и дирљивом љубавном везом, које се она доцније радо сећала. А и сам Драинац, према неким сведочењима, замолио је једног пријатеља да, ако преживи рат, пренесе Багрјаној да су његове последње речи биле „Лиза, Лиза”...

Др Радомир Ђорђевић,
професор Универзитета у Београду, у пензији