Коцкање с Русима

Млађан Динкић, нови потпредседник владе и министар економије, одлучио је да се врати у жариште битке, коју је својевремено напустио, чврсто решивши да обори руску понуду за НИС, вредну 400 милиона евра. Претпоставља се да је један од разлога да се за четири милиона грађана Србије, којима је обећао поделу бесплатних акција, НИС скупље прода и тако повећа вредност тог папира.

Упис, у поштама, за бесплатне акције траје до краја овог месеца, а Динкић добија нову шансу да, као први човек Радне групе, исправи оно због чега је једном одлазио. Да постигне бољу цену за НИС, што је сасвим легитимна намера. Питање је само колико је реална.

Подршка премијера Мирка Цветковића, који каже да је цена од 400 милиона евра наведена у Протоколу као нижем, радном документу, који је основ за рад на уговору, дала је Динкићу додатни ветар у леђа. Међутим, оно што не сме да пренебрегне ни премијер ни вицепремијер, како за „Политику” каже Зорана Милановић-Михајловић, саветник за енергетику потпредседника Лабуса у Коштуничиној влади, јесте да све личи на то да се намерно заборавило да је одлуком владе у питању „везана трговина“ – НИС без гасовода и складишта не иде, нити гасовод и складиште иду без НИС-а.

Према њеним речима, продајом НИС-а партнер добија монопол у преради, већинско учешће на српском тржишту деривата и врло вредну имовину, па је нонсенс да се још и чува Уредбом о забрани увоза деривата, тим пре што се зна да је НИС уз ову уредбу годишње субвенционисан са око 160 милиона долара.

Да ли то значи да се НИС у ствари, пита она, продаје за нешто више од 200 милиона долара, под условом да Уредба остане на снази само годину дана, како је и планирано.

Имајући све ове чињенице у виду, питање је како ће Динкић, као председавајући Радне групе за преговоре са „Гаспромњефтом”, убедити руску страну да ово сада више није његов каприц, него политика владе да се повећа основна цена од 400 милиона евра а да се при том не обори цео гасни аранжман, чиме би Србија била на ненадокнадивом губитку. Тешко је поверовати да је баш то некоме циљ.

Дмитриј Малишев, саветник у „Гаспромњефту”, категорично тврди да руска страна неће повећати првобитну понуду од 400 милиона евра. Једино на шта Србија може да рачуна, као побољшање аранжмана, јесте део који је предвиђен за модернизацију НИС-а од око 500 милиона евра.

Динкић указује на то да би Протокол потписан са НИС-ом прошле године могао бити измењен тако што би Србија преузела део инвестиција у НИС, а Руси повећали цену за удео који купују. Ако су то верно пренете речи потпредседника–министра Динкића, свакоме ко се имало разуме у трговину, а продаја НИС-а није ништа друго, јасно је да се ради о готово немогућој мисији.

Тешко је веровати да Динкић не зна да је Срђан Бошњаковић, директор НИС-а у претходној влади, још прошлог лета тражио да му се одобри банкарска позајмица за модернизацију НИС-а од око 250 милиона евра, како се не би губило време до приватизације компаније. Бошњаковић је није добио. У очекивању купца који ће одрешити кесу за државу, а потом лупати главу са НИС-ом, фирма је све више пропадала и губила на цени. Одржавао ју је, између осталог, монопол на домаћем тржишту.

Чак и да се остваре најаве садашњег потпредседника владе и да се крене са одлучнијим инвестирањем у НИС о нашем трошку, поставља се питање колико ће то трајати, јер се гасно-нафтни споразум са Русијом мора што пре ратификовати, како би Србија ишла у корак са остатком земаља у региону и благовремено пратила градњу гасовода Јужни ток.

Остаје нејасно зашто је Влада Србије довела саму себе у овакву ситуацију, да се ценка са Русима. Да је 2006. године расписала тендер, како је било планирано, и реализовала стратегију приватизације „Мерил Линча” и „Рајфајзен инвестмента” продавши 25 одсто акција НИС-а, данас би и овце биле на броју и вук сит.

Такође остаје енигма и зашто су поједини преговарачи из претходне владе тајно ишли у Москву да договарају управо продају НИС-а и зашто данас нико од њих јавно не каже зашто су пристали на „непристојну понуду“, како је представља Динкић који је тада заједно са њима седео у Немањиној 11.  

-----------------------------------------------------------

Шкундрић: Детаље дефинисати купопродајним уговором

Упитан како ће као члан Радне групе за преговоре с „Гаспромњефтом” утицати на то да се повећа цена НИС-а и колико инсистирање на томе може да нашкоди укупном гасно-нафтном споразуму са Русијом, министар енергетике Петар Шкундрић за „Политику” каже да ће сви детаљи који се односе на продају НИС-а, у складу са споразумом, бити дефинисани купопродајним уговором, а рад на детаљима тог уговора биће основни задатак Радне групе коју је формирала влада.

-----------------------------------------------------------

Протокол везан за гасни споразум

Протокол о НИС-у, у ком се наводи цена од 400 милиона евра, правно јеобавезујући, иако је нижи радни документ од међудржавног споразума, како тврди премијер Мирко Цветковић, потврдила је јуче занаш лист адвокат Снежана Петровић, која се бави имовинско-правним односима.

Према њеним речима, претходна влада Србије је именовала министра који је потписао и Протокол о НИС-у и Међудржавни споразум са Руском Федерацијом (Велимир Илић) и овај нижи радни документ – протокол може бити поништен само ако се поништи и цео нафтно-гасни споразум.

– Иста та влада је одласком у Москву и стављањем потписа једног српског министра на међудржавни документ потврдила да је сагласна да нафтни и гасни споразум буду увезани као једно – категорична је Снежана Петровић.

Парадигма је да данас тај протокол оспоравају исти они министри који су имали већину у претходној влади и који су се изјаснили, а сада треба да ратификују нафтно-гасниаранжман, како каже она.

Разлика између Протокола и Међудржавног споразума који је влада послала парламенту на ратификацију јестеу томе што о Протоколу посланици не морају да се изјашњавају.