Ђинђић, Стамболић, али не и Вучић

Фотографије масакрираних тела жртава клана Вељка Беливука, које је председник Александар Вучић показао на телевизији, нажалост нису прве такве мучне сцене којих се наше генерације сећају. Али, на срећу, први пут о њима говори човек којем је глава на рамену и који је успео да заустави убилачку машину пре него што је дошла до њега.

Зоран Ђинђић, нажалост, није био у прилици да лично прикаже фотографије убијених Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума. Двојица криминалаца били су бржи од премијера и акције коју је против њих намеравао да покрене. Ни Иван Стамболић, нажалост, није могао да покаже слике својих прогонитеља из Милошевићевог ДБ-а, јер су и они били бржи, најпре су га киднаповали, а онда и ликвидирали.

Али неки други људи, много мање важни од Ђинђића и Стамболића, и неупоредиви са њиховом жртвом, ипак су одлучивали да објаве узнемирујуће фотографије лешева вођа „земунског клана”, као и остатке Стамболићеве обуће, извучене из раке на Фрушкој гори. Јасно је, хтели су тиме да докажу народу о каквим злочинцима је реч, желели су да добију подршку за акцију растурања једног криминалног клана, односно криминалне структуре унутар државне безбедности. Ипак – прекасно. Ни Ђинђић, ни Стамболић нису дочекали да виде лица оних који су им радили о глави. На њиховој жртви, они који су махали фотографијама њихових убица, стицали су политичку корист.

Александра Вучића данас разапињу што је на телевизији са националним покривањем показивао бруталне снимке жртава Беливуковог клана. Згражавају се над тим исти они који за себе тврде да су баштиници Ђинђићевог, па и Стамболићевог политичког дела. У Вучићевом, заиста, шокантном ТВ-наступу, не због њега самог, већ због дела материјала који је поделио са јавношћу, они виде политичку пропаганду, скретање пажње са других тема, шта све о томе није изречено последњих дана.

Не уочавају само једну, али кључну чињеницу. А то је да је хапшењем Беливукове групе и објављивањем само једног малог дела доказа против њих, Вучић на најочитији начин показао да држава Србија веома добро памти да је пре 18 година у њој убијен премијер, а пре 21 године њен бивши председник. Акција против Беливукове групе, а нарочито Вучићев лични печат овој акцији, доказ су да данашња Србија не дозвољава да јој се понављају трагедије попут оних од пре две деценије. Србија је земља у којој су не тако давно убијани највиши народни представници, она је нажалост поново била на прагу да јој се то искуство понови, али показала је да овај пут може да буде бржа од мафије.

То није била раније и зато су јој се догађале трагедије. На срећу, готово је са тим. Некада је коловођа атентата на премијера Милорад Луковић Легија слао саопштења које су националне телевизије читале у целини. Иако су већ тада сви знали да је он вођа екипе која је отела власника Делте Мирослава Мишковића и да је он, као државни упосленик, у ствари преговарач о откупу. Некада је први човек полиције Душан Михајловић слегао раменима и свом премијеру одговорио да нема јединицу која може да разоружа ЈСО, тада усред уџбеничке оружане побуне. Следи корак до пропасти, када Ђинђић одлази у Кулу да преговара са ЈСО-ом и даје им уступке, мислећи да разговара са делом државе чији је премијер, а у ствари одлази на ноге екипи завереника и терориста који ће му ускоро доћи главе.

Ништа се, ни близу овога, није догодило у случају клана Беливука. Ове убице су, без сумње, имале једнако високе циљеве, као и њихови земунски претходници, да сруше државу и загосподаре преко лојалних људи из политике. Били су, вероватно, и боље опремљени и организовани од „земунаца”, јер нису били глупи па да не уче из њиховог искуства. Али, учила је и била храбрија и друга страна на коју су се намерили.

Вучић, једноставно, није чекао да Беливук и ортаци убију неког из врха државе, можда чак и њега. Председник Србије је спиритус-мовенс ове акције која је имала врло једноставан циљ – прекинути црну традицију политичких убистава од стране мафије. И не треба уопште да бежи од своје улоге у овој операцији, на чему му замерају правнички филиграни који у уставним овлашћењима председника виде брану за било какво Вучићево учешће. Он је морао да буде укључен, штавише и да буде лидер ове опсежне и опасне акције, зато што је претња била толико велика да је ауторитет шефа државе био једини адекватни одговор на њу. То је била нужна одбрана државе уз примену одговарајуће силе.

Приказивање фотографија масакрираних жртава, зато, нема никакав пропагандни ефекат, нити ће Вучић од тога нешто политички да заради. Он је претходно већ обавио посао, ставио је убице иза браве. Слике ужаса, које је након тога показао, само су део потврде каквој је опасности била изложена земља, јер је Беливукова екипа већ навелико почела да се описује као дечије забавиште, па чак и да стиче симпатије. Шок је, нажалост, био неопходан, јер је јавност већ почела да клизи ка багателисању размера злочина коју је ова група починила, а нарочито коју је тек намеравала да предузме.

Недавно преминули бивши амерички секретар за одбрану Доналд Рамсфелд својевремено је тешко оптуживао катарску телевизију Ал Џазира да је емитовала снимке на којима припадници Ал каиде одсецају главе отетим непријатељима са Запада. Америчке ТВ-станице, додуше, нису емитовале ове страхоте, али су их зато описивале до најситнијих детаља, као што је радио, на пример, Си-Ен-Ен. А пошто су сви њихови гледаоци знали да снимке могу да пронађу на интернету, ефекат је био потпуно исти – милиони су посматрали стравичне сцене ритуалних убистава својих сународника у базама Ал каиде. И ово је био неопходан шок за јавност да се увери да Америка ратује против истинских звери и да је њена борба праведна.

У случају Беливукове банде, Србија заслужује највише могуће оцене, не само због успешне борбе против најорганизованијих и најопаснијих група које постоје у свету криминала. Она је сазрела, јер је овим изашла из морбидног периода у којем јој је било важније да оплакује своје убијене државнике, него да спречи њихову ликвидацију. Ту цену Србија више неће да плаћа.

Директор Међународног института за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa