Већина заражених не зна да има хепатитис

Био је децембар 2006. године. Непримерено дуго сам спавала и будила се уморна. То је била иницијална каписла да одем и извадим крв. У том периоду сам радила три посла па сам помислила да је то узело данак, да сам малокрвна или нешто на ту тему. Анализе су показале да су ми ензими јетре три пута већи него што су референтне вредности за жене. Имала сам среће да ме лекарка опште праксе одмах упути на Инфективну клинику. Тада почиње моја прича.

Први шок је била сама клиника. Непријатне спољашњости и још непријатније унутрашњости. Не знам шта су тражили када ми је извађена крв, а још мање шта су могли да открију. Моје информације о инфективним болестима су се сводиле на две реченице: „Дрога – хепатитис” и „ХИВ – промискуитет”. Те две реченице које нису знање него незнање доводе до страха од непознатог, а то иде руку подруку са стигмом и дискриминацијом ризичних група. Наравно, и кључно питање: Шта ја тражим у тој екипи? Седам дана сам чекала резултате. Мислим да није потребно описивати хорор филмове које сам имала у својој глави тих седам дана.

Никада нећу заборавити ту слику када су стигли резултати. Седела сам на болничком кревету у малој, од зуба времена оронулој ординацији преко пута атипичног лекара, који је више личио на њене колеге сликаре него на инфектолога.

Клатила сам ногама јер ми је кревет био превисок, глумила прибраност како не би плакала. И чекала пресуду. Информација да имам хепатитис Це саопштена ми је кратко, без додатних објашњења. Речено ми је да је потребно да будем у болници пар дана како би ми урадили додатне анализе и биопсију јетре, а онда да је потребна поновна хоспитализација при започињању једине постојеће терапије пегилованим интерфероном. Све је укупно трајало не више од пет минута. Мисли су ми шибале као пингпонг лоптица. Из ове перспективе после петнаест година јасно ми је да је доминирао страх како да саопштим резултате мом партнеру који ме је чекао испред ординације и шта ћу да кажем породици. Тај страх од осуде нико ко га није доживео не разуме. Тај страх је разлог зашто се пацијенти оболели од ових вируса крију, зашто често бирају да мимо свих моралних норми ћуте и својим партнерима, али и у медицинским установама, радном окружењу. Разумем их, а од 2008. године, од када постоји Удружење „Хронос”, сви ми радимо на томе да ову муку приближимо и јавности како би знањем о вирусима смањили страх од ових пацијената.

Хепатитис Бе (ХБВ) и хепатитис Це вирус (ХЦВ) најчешћи су узрочници хроничног вирусног хепатитиса (упале јетре која траје дуже од шест месеци), цирозе и карцинома јетре. Првих 20-30 година инфекција је без икаквих симптома и знакова болести те дуго остаје непрепозната. Већина заражених не зна за болест.

Инфекција се преноси путем крви. Довољне су минималне повреде коже или слузнице преко којих ће, у додиру с крвљу инфициране особе, настати инфекција. Увођењем обавезног тестирања добровољних давалаца крви и употребом игала и шприцева за једнократну употребу ризик за пренос вируса трансфузијом крви и медицинским интервенцијама је минималан. Данас се ХБВ најчешће преноси сексуалним путем, или добија од инфициране мајке при рођењу. Најчешћи пут преноса ХЦВ је коришћење заједничких игала и шприцева при злоупотреби наркотика. У ХЦВ инфекцији је пренос вируса сексуалним путем или с мајке на дете могућ, али ређи. Ризик за ХБВ и ХЦВ инфекцију може бити и козметичка услуга при којој може доћи до абразије слузокоже, а које се спроводе не стерилисаним или неправилно стерилисаним инструментима (трајна шминка, педикир, маникир…). Вирус је стабилан у окружењу и на површинама преживљава и више од седам дана.

Хронични хепатитис Бе је неизлечива болест. Лекови који су данас доступни држе вирус под контролом, спречавају његово умножавање, а самим тим и напредовање упале јетре ка цирози или раку. За ХБВ постоји успешна вакцина. За разлику од хепатитиса Бе, хепатитис Це је излечива болест. Данас постоје моћни пангетотипски лекови (делују на све генотипове ХЦВ) којима се вирус трајно избацује из јетре. Најчешћа манифестација хепатитиса Це је масна јетра (која такође доводи до цирозе) и шећерна болест. Са шећерном болести расте број кардиоваскуларних болести. За хепатитис Це се везују и одређене хематолошке болести. За ХЦВ не постоји вакцина. Нелечена инфекција хепатитисом доводи до цирозе и хепатоцелуларног карцинома.

Особе које живе с особама које имају хепатитис Бе, а нису вакцинисане, примаоци трансфузија крви до 1994. године, интравенски корисници дрога, труднице, мушкарци који имају секс с мушкарцима, особе с хемофилијом, особе на хемодијализи, особе с тетоважама, пирсинзима, примаоци трансплантираних органа, лица у установама за извршење кривичних санкција, расељена лица с ратом захваћених подручја, треба да се тестирају. Препорука Светске здравствене организације је да се свака одрасла особа барем једном у животу тестира. За хепатитис не постоје ризичне групе, постоје ризична понашања! Јуче, 28. jула, обележили смо Светски дан хепатитиса с поруком „Хепатитис не може да чека”.

Ивана Драгојевић, председница Удружења пацијената са болестима јетре „Хронос”