Државни удар или нормализација

Тунис с неизвесношћу ишчекује расплет озбиљне политичке кризе, пошто је председник отпустио премијера, распустио парламент и себе прогласио шефом извршне власти, што би могло да запрети сасвим усамљеној демократији арапског света.

Сва окупљања више од три особе су забрањена, полицијски час, уведен због пандемије, је продужен, а политички ривали председника Каиса Саједа тврде да он тешку економску, политичку и здравствену ситуацију користи да би узурпирао извршну власт.

Тунишани су, међутим, већински поздравили смену премијера Хишема Мешишија, кога сматрају одговорним за политичку парализу, економске проблеме, корупцију, високу незапосленост, пад стандарда и неефикасно управљање кризом пандемије.

Сајед је политички новајлија, без партијске припадности, али је позицијом нехаризматичне алтернативе себе заштитио од народног беса, што му је омогућило да искористи прилику када су се прошлог месеца протести интензивирали. Бивши професор уставног права позвао се на члан Устава који председнику даје изузетне моћи у случају „блиске претње” земљи и тврди да је неко морао да интервенише.

„Зар смрт није блиска претња?”, упитао је он поводом једне од најтежих епидемија ковида 19 на тлу Африке. „Ниједна од институција није више функционисала, а корупција се ширила”, изјавио је Сајед обећавајући да ће подмићене званичнике привести правди.

Саједови противници, које предводи председник парламента Рашид ал Гануши, из умерено исламистичке партије Енахда, доминантне политичке снаге у земљи, не прихватају ово објашњење.

Гануши је најавио формирање „Националног фронта” како би се супротставио распуштању парламента, смени премијера и министара одбране и правде и како би се Тунис „вратио демократском систему”, али истовремено апелује да се смањи тензија и отвори дијалог.

„Неопходно је суочити се с кризама, а не стварати друге проблеме или креирати идеолошке конфликте”, изјавио је Гануши док је Енахда своје присталице позвала да престану да председника Саида, који има подршку армије, оптужују да је извршио државни удар.

„Покрет позива све Тунишане на појачану солидарност, синергију и јединство и на конфронтацију с позивима на побуну и грађанске сукобе”, саопштила је најјача странка у парламенту, око чије зграде више нема демонстраната.

Утицајни синдикати упозоравају шефа државе да ванредне мере које је најавио не треба да трају дуже од 30 дана, што је рок одређен за формирање нове владе у земљи у којој је пре једне деценије „Арапско пролеће” почело свргавањем са власти аутократе Зин ел Абидин бен Алија. Групе цивилног друштва такође апелују на очување тековина револуције 2011, које су Тунис сачувале од разорних последица какве су у то време доживеле друге арапске земље.

За разлику од већине Тунишана, који сматрају да демократија није угрожена, на Западу је присутна забринутост да је процес транзиције у опасности. У Вашингтону још нису начисто да ли је реч о државном удару. Државни секретар Ентони Блинкен је Саједа у телефонском разговору позвао да се „придржава принципа демократије и људских права”. У саопштењу Беле куће обазриво се каже да су САД „забринуте због догађаја у Тунису”, али се избегава заузимање страна.

У америчкој штампи има написа да Сајед тестира давнашње обећање Џозефа Бајдена да ће САД помоћи туниској демократији и да ће неодређен став администрације само охрабрити Саједа да додатно угрози деценијски експеримент Туниса с демократијом.

„Без одлучне дипломатске иницијативе коју би предводио Вашингтон, продемократски лидери попут Ганушија биће препуштени сами себи”, каже републикански сенатор Линдзи Грејам.

Републикански члан Конгреса Џо Вилсон написао је државном секретару Ентонију Блинкену писмо, у којем га пита зашто Бајденова администрација није јавно осудила Саједово ауторитарно узимање власти. „Уколико се демократија Туниса распадне, то неће само бити претња америчком безбедносном и економском партнерству са северном Африком, већ ће дати подстицај ауторитарним снагама у региону, посебно салафистичким терористичким организацијама попут Исиса и Ал Каиде, и послати поруку да су демократије неуспешан облик владавине”, написао је Вилсон.

Време чекања се наставља. Нико са сигурношћу не зна које су председникове амбиције. Да ли жели да ресетује политичку ситуацију и онда врати овлашћења која је узео, или намерава да постане ауторитарни лидер.