Moже ли новчана помоћ државе да повећа наталитет

Ако би се оствариле најаве председника Александра Вучића да сви родитељи у Србији добијају по 5.000 евра за рођење првог детета, држава би за ову меру за повећање наталитета из буџета морала да издвоји око 142 милиона евра. До ове рачунице долази се када се број прворођених беба помножи с обећаном финансијском помоћи – ако су, примера ради, у 2020. години рођена 61.692 детета, од којих је 28.466 било прво дете у породици, то значи да би држава требало да „искешира” поменутих 142.300.000 евра за њихов долазак на свет. Подсећања ради, по Закону о финансијској подршци породицама са децом, за долазак првог детета на свет држава сада родитељима дарује 100.000 динара, док се за рођење другог детета добија 240.000 динара подељених на 24 месечне рате. Треће дете у породици добија 12.000 динара месечно, а четврто 18.000 динара до десете године живота.

На питање када ће породиље у Србији почети да добијају 5.000 евра за рођење првог детета и да ли ће овој значајној финансијској помоћи претходити измена Закона о финансијској подршци породицама са децом, из Министарства за бригу о породици и демографији одговорили су нам „да су сви предлози за заустављање негативних демографских трендова за подршку породици и даље у фази разматрања, па се ово министарство о томе за сада неће оглашавати у медијима”. Иако нико са сигурношћу не може да процени какав би ефекат на раст наталитета имало давање 5.000 евра за новорођено дете, посредни одговор на питање како финансијска стимулација утиче на рађање добијамо анализом графикона Републичког завода за статистику, који прате трендове у наталитету пре и након доношења Закона о финансијској подршци породицама са децом, који је ступио на снагу 1. јула 2018. године и којима је повећана новчана помоћ за рађање првог, другог, трећег и четвртог детета.

Из њих видимо да својевремено финансијска давања нису утицала на рађање првог и другог детета, јер од 2018. до 2020. године број прворођене и другорођене деце опада – тако је 2018. године рођено 30.327 прворођенчади, наредне године њихов број је смањен на 29.656, да би у 2020. години још мање прворођених беба дошло на свет – само 28.466, а још мање родитеља одлучује се на рађање другог детета. Међутим, бројке показују да дискретно расте број родитеља који се одлучује за рађање трећег и четвртог детета након доношења Закона о финансијској подршци – 2018. године на свет је стигла само 7.771 трећерођена беба, 2019. године њихов број порастао је на 8.535, док су прошле године евидентирана 8.193 трећерођена детета. И број родитеља који су се одлучили на рађање четвртог детета дискретно је повећан у периоду од 2018. до 2020. године за неколико стотина деце.

Иако је свака новчана помоћ, а нарочито она која се мери с неколико хиљада евра, драгоцена подршка када беба стигне на свет, стручњаци који се баве демографијом истичу да је, осим финансијске подршке, за планирање или проширење породице важно и усклађивање рада и родитељства.

– Један од циљева Стратегије за подстицање рађања јесте снижавање такозване психолошке цене родитељства, односно субјективни осећај мајке да има сигурност у погледу свог посла, каријере и уопште будућности, јер мајка која је под стресом неће се одлучити да прошири породицу. Истраживање реализовано у оквиру пројекта „Једнаки – ка успостављању родне равноправности усклађивањем радног и породичног живота запослених” показало је, рецимо, да је један од основних проблема запослених родитеља организовање чување деце – посебно у време када се дете разболи или је на школском распусту. Прерасподелу радног времена током недеље дозвољава тек сваки шести послодавац, а могућност избора смене на послу нуди свега 13 одсто њих. Пандемија је показала да део запослених може да ради и од куће, а да посао због тога не трпи. То значи да сви помало могу да помогну родитељима када је у питању усклађивање рада и родитељства – и држава, и локална самоуправа и послодавци – истиче Гордана Бјелобрк, начелница одељења за демографију у Републичком заводу за статистику.

Драгана Соћанин, председница удружења „Родитељ”, сматра да је одлука о проширењу породице веома комплексна и зависи од низа фактора – почевши од тога какво је искуство мајка имала на порођају, да ли су јој накнаде за породиљско одсуство стизале на време, па до тога какав је третман имала приликом повратка на посао, односно да ли је задржала исто радно место или је премештена на други мање плаћен посао.

– Женама је изузетно важна сигурност – запосленој мајци је значајно да ли је плата 50.000 или 100.000 динара, али и да зна да зарада стиже одређеног датума у месецу. Нажалост, жене су те које чешће добијају неповољније уговоре о раду од мушкараца – оне чешће раде привремено-повремене или послове на одређено време, који их онемогућавају да оду на породиљско одсуство јер знају да ће остати без посла. Послодавци чешће запошљавају мушкарца истих квалификација јер не морају да „брину” да ли ће он отворити трудничко боловање и то је „тиха” дискриминација коју држава мора да реши. Осим тога, родитељима је потребна свакодневна помоћ у балансирању професионалних и породичних обавеза, почевши од решавања питања чувања мале деце током школског распуста, па све до збрињавања детета које се изненада разболело, а то је нешто што наши очеви и мајке углавном немају, а што локална самоуправа може да реши јер има новца на располагању. Ако је један од родитеља незапослен, упис детета у вртић је немогућа мисија, а самохрани родитељи често су принуђени да раде два посла како би могли да издржавају дете – закључује наша саговорница.