Без фонтоша се у сватове не иде

Мирише на свеже печено пециво и каранфилић, још с улице код задружне пекаре у Дебељачи, а испред се отегао ред људи с цегерима. Чудимо се таквој гужви, а кажу биће и много већа како се ближи заказани „термин”, када из пећи треба да изађе колач, који је више од посластице.

Почеле су жене из Мађарског културно-уметничког центра да раде још рано изјутра, око пет. Умесиле око 250 јуфкица теста и неће то бити довољно, јер муштерије пазаре и по 20 комада.

Китњасти, мирисни хлеб

Преко везе и реда, јер и ми имамо заказано, улазимо у погон, а тамо, као у руднику. Температура висока, из џиновске рерне излази нешто што личи на китњасти хлеб. Онако вруће лети на повећи сто, а жене као да милују, заливају пошећереном водицом фонтош, заправо мађарски свадбени колач, који се прави само у овој јужнобанатској варошици. Рекли би неупућени, слаби пандемија, сезона венчања се захуктава, па је и фонтош поново у моди, али све је другачије, још од давних времена када га је неко негде измислио.

Фонтош, мађарски свадбени колач

„Не знамо када је тачно настао, ко је направио рецептуру, па и одакле је дошао. Нема о томе ништа написмено, већ само приче које смо слушали од наших бака, да је то традиција век и по, а те приче око фонтоша, јако су интересантне. Код нас су свадбе некада биле суботом. Десетак дана раније слале су се позивнице и трајале припреме, а онда би дошао петак, дан за прављење фонтоша. Месили су га мушкарци, јер је то тежак посао да се направи и до 400 комада или умеси 300 килограма теста и све буде готово до поднева. Кад се мало охлади, млади су окићеним колима кретали селом и делили га, и у коју кућу није стигао до 7 навече, та нема да иде у свадбу, без обзира на то што је раније позвана. Обичај је, нажалост, изашао из моде и нико овде не зове тако на венчање. Нема га више у самом обреду, али се и данас носи на поклон када се иде у госте”, напомиње Јудит Каланка, секретарка друштва, које се подухватило посла да од заборава отргне колач несвакидашње намене.

Овде још кажу да када би фонтош однели негде на страну, не би тамо знали шта би с њим, а овде га знају и воле. Ипак, иако неизоставни део традиције, није се правио још од осамдесетих година прошлог века, јер венчања и славља су се преселила у кафане и кафиће, па је и колач замро.

А онда се неколицина мештана подухватила посла да га врати међу Дебељачане. Пошто им је „у опису посла” очување традиције и обичаја Мађара овог краја, решили су да фонтош направе „за пробу” и силно се изненадили огромној потражњи. Толикој да су се за помоћ око веће набавке материјала обратили Општини Ковачица, којој су захвални што сваке године дотира четири-пет печења, а небројани комади колача отишли старим, непокретним и болесним мештанима, социјално угроженим фамилијама с више деце, за сеоску амбуланту, школу. Када добијени новац није довољан, сами додају из свог буђелара и за продају, како би и само удружење нешто приходовало и тако се испомогло.

Обичаји зближавају људе

Мешење...

„Желимо да још више радимо на оживљавању обичаја, да  сакупимо људе. Некако смо се разметли, свако жури за динаром, а и ово је начин да се зближавамо. Негујемо и контакте с удружењима у Мађарској. Путујемо на жетелачке дане, бербе грожђа и кукуруза, учествујемо у свему што је везано за традицију. Сами организујемо чајанке на којима се договарамо о активностима, хор, друштва и жене са својим ручним радовима и специјалитетима редовно су на догађајима других удружења широм Војводине, а зима је резервисана за наше чувене балове и фашанке – маскиране процесије селом”, прича Јанош Нађ, председник МКУЦ-а, који следеће године слави јубилеј – две деценије рада.

Нисмо разговоре ни завршили, а мирисни фонтош је „плануо” за десетак минута и продајно место је затворено за тај дан. Биће га ускоро опет, обећавају зајапурене Дебељачанке, међу којима нема оних млађих да понешто науче – како се некада лепо, „с укусом” ишло у сватове.

Име дугује мери

Заливање шећерном водицом

Верзије одговора, одакле назив дебељачкој свадбеној посластици се разликују. По једној име је добио по „фунти” (на мађарском „фонт”), која се некада користила као мера за масу и „тежила” 450 грама, баш колико и један колач, препричавају овде шта су говориле најстарије жене у селу. Друга варијанта је заправо превод речи „фонтош”, што на мађарском значи важан, потребан. И заиста фонтош је неопходан, јер без њега, у Дебељачи, нема одласка на свадбено весеље.

Каранфилић даје мирис

„Фонтош је врста финијег пецива и меси се као кисело тесто. На килограм брашна иде пола литра млека, пола квасца, кашичица соли и 200 грама шећера. Пред крај, у тесто се дода по кашичица млевеног каранфилића и крупно млевеног бибера, да нагласи укус слатког. То се умеси, мора потом да стоји сат времена да надође, а онда се одвајају траке и мотају на одређени начин. Пре него се стави у пећ, колачи се премажу јајима, а одмах по вађењу, док су још врели, заливају зашећереном водом да би се залепила, а колач добио високи сјај”, диктира рецепт Ержебет Хусар, уз напомену „да се може правити неколико комада, али да је фонтош најфинији и правог укуса ако се спрема навелико, као и наш мађарски гулаш”.