Збор око чудотворног извора у Долову

Долово ‒ Основ за зборовање народа јесте извор који је чудотворан и сматра се да помаже око болессти очију. Храм на извору посвећен је Светом Илији и обичај је да се народ овде окупља, узме освећену водицу за здравље и напредак својих домова и укућана, прича за „Политику”, Радослав Гаврилов, протонамесник Православне цркве у Долову уочи празника свеца, у народу познатог и као Громовник. Сматра се и да је Илија проповедајући једнобожачку религију пре појаве хришћанства, казнио тадашње многобожце сушом, а потом је молитвом даровао. Од старине, окупља се овде живаљ из насеља и околине о дану светитеља, а по црквеној служби уприличи се и весеље. И није то пантент Долова. Путујући покрајином, још је очитије колико је раширен обичај да се поред извора или бунара са водом за коју се веровало да може да оздрави човека и исцели болести, изгради капела ‒ водица. Само у Долову их има шест.

Много је различитих предања како се бирало на коју водицу ићи. У Долову су старе жене из села узимале три вишње спојене на петељци и свакој од њих намениле по једну водицу, а болесник ишао на ону, за који би се плод ухватио. И на путу до водице важила су нека правила. Овде се, на пример, никоме не јавља, као и када се са ње враћа. Није преоручљиво ни освртати се „да се болест не врати”, а ћути се читавог тог дана, док укућани ништа не смеју дати нити изнети из куће. Да би се оздравило, кажу, на извор се ишло три пута ‒ „кад трне дан”, или у зору и само не на светац. Требало је понети црвено лонче за посипање и умивање и оно би остајало крај извора, а ако жену боли глава, остављала би на водици укосницу, наводи у књизи „Водице у Војводини”, етнолог Мирјана Ђекић, подсећајући да није било правило али да се на лековитим местима изливала и вода за мртве на 40 дана. У Долову се тај обичај усталио када је пресушио извор према гробљу, а после Другог светског рата, многи обичаји су редуковани.

 Даља правила налажу да се на благотворну воду не иде ни празних руку. У разним крајевима, носе се разне понуде, у јужном Банату обавезна је црвена машна и парче пешкира који су остајали поред бунара. Колач и кољиво носи се у Баваништу, а водици свуда плати динар за здравље и обраћа с молбом за исцељење: „Ој Водице, по Богу сестрице, однеси моје грознице.”

Овај, верујуће исцелитељски извор у Долову, до краја 80-их је озидан, постављен је темељ за капелу по пројекту београдског архитекте Предрага Ристића и разликује се од осталих маниром рашких цркава, па иако је Долово подељено на три парохије, у изградњи светиње учествовало читаво село. Окружује је уређен плато, а сада је дарована и новим звоном, поклоном мештана Драгомира Јовановића и Драгана Пејчића.

    „У току је завршетак радова на самом храму, треба до краја озидати и канал од извора, уредити стазе и поставити клупе. Направљен је и летњиковац да би људи у пролазу, овде могли да се напију хладне воде, одморе се и у хладовини уживају. Наша месна заједница решила је да направи и шеталиште до ове водице, што ће бити леп детаљ у селу”, истиче протонамесник Радослав Гаврилов.

Како је откривена лековитост доловачког извора

 Једна легенда каже да је неком детету овца упала у бунар на којем су се скупљале милостиве, те су му се ноге одузеле. Сеоска врачара саветовала је да их опере водом из истог бунара, а пешкир којим се обрисао остави, што је и довело до исцељења. Други траг води до 19. века и свештеничких извештаја из села на Банатској граници, у којима пише да Срби и Румуни немају превише поверења у лекаре већ га више полажу у молитве и поклоњење моштима светитеља.