Августовска олуја

„Он (Ђура) ће ти опростити што те је тукао”. Овом, реченицом из Ковачевићевог „Балканског шпијуна”, могла би се, отприлике, описати и данашња званична хрватска политика према Србима. Актуелне хрватске власти се заиста својски труде да опросте Србима што је, највећи део њих, протеран 1995. године у акцијама „Бљесак” и „Олуја”. У том смислу треба читати и прошлогодишњи помен који је премијер Пленковић одао жртвама злочина над српским цивилима током поменутих акција. Има наравно и оних, по природи, душевнијих и емотивнијих који држе до себе и слике о себи, и који ни данас не могу да опросте што су њихови преци и узори током четири године НДХ крварили руке у масовним зверствима над Србима.

Па ипак, односи Хрвата и Срба на простору данашње Хрватске нису обележени само траумама. Током буђења нација, а нарочито након револуције 1848. године, Срби и Хрвати међусобно су активно политички сарађивали и помагали једни другима. Тај складни однос трајао је током друге половине 19. века и допринео рађању југословенске идеје у окриљу дела хрватске политичке заједнице. Складу је свакако допринела и чињеница да су Срби у то време на простору Хрватске и Славоније чинили готово трећину популације. Према статистичким подацима, на том простору је 1840. године живело 67 одсто Хрвата и 31 одсто Срба.

Већ и тај податак наговештава зашто су Срби оставили неизбрисив траг у културном, привредном и политичком животу Хрватске. То важи и за прву половину 20. века упркос озбиљном погоршању српско-хрватских односа. Парадоксално, најзначајнији утицај Срби су имали током постојања НДХ јер је њихов допринос антифашистичкој борби био огроман у мери да су након рата постали конститутивни народ у Републици Хрватској. Та чињеница је несумњиво помогла да се релативно брзо потисну у заборав усташки злочини. Конститутивни статус Срби ће имати све до 1990. године, односно до усвајања „Туђмановог” устава према коме Хрватска више није „дом Хрвата и Срба”, већ само Хрвата, док Срби постају национална мањина.

О томе како је до свега тога дошло и да ли је прво кокош излегла јаје или се из јајета излегла кокош, тешко ће се сложити и историчари стручни за ову област, а многи документи или још нису доступни или су нестали. У сваком случају, Срби су у том сукобу извукли дебљи крај. Сведени на националну мањину и бројчано десетковани, данас им је главна преокупација да сачувају национални идентитет.

(Фото EPA/Koca Sulejmanovic)

У тој врсти мултиетничке интеграције с циљем очувања, имена, писма и конфесије, у великој мери и константно им помажу установе као што су Савет за националне мањине, Српско културно-просвјетно друштво „Просвјета” и СПЦ на челу са митрополитом загребачко-љубљанским и српским патријархом Порфиријем, као и епископима осталих шест епископија које делују на простору РХ.

Међутим, стални, тихи а понекад и бучни, ванинституционални, а у значајној мери и институционални притисак чини да асимилација постаје много чешћи вид интеграције преосталих Срба у хрватско друштво. Не чуди отуда што многи Срби, чак и у општинама са већинским српским становништвом, радије гласају за хрватске, понекад и екстремно националне, него за српске политичке странке. Управо та врста националне мимикрије, као и у животињском свету, можда најбоље сведочи о степену осећања угрожености коју имају преостали Срби.

Србима који су напустили Хрватску, осим емотивне трауме, највећи проблем представља надокнада изгубљене имовине. Онима, пак, који су остали у Хрватској проблем представља слобода изражавања сопственог идентитета.

Срби у Хрватској, дакле, немају политичких захтева попут Албанаца на КиМ или Срба, Бошњака и Хрвата у БиХ. Из тог разлога нејасно је зашто политички односи Србије и Хрватске нису узорни. Сасвим је друго питање разлога због којих различитим политичким факторима у обе земље и посебно у иностранству иде у прилог да односи остану лоши. Јасно је, међутим, да не постоје суштинске, рационално сагледиве препреке да у будућности постану бољи.

Чак и када је реч о транзиционој (не)правди, Хрватска свакако није одговорна што припадници њеног политичког и војног руководства нису осуђени за иста дела за која је готово читаво руководство Србије осуђено – судећи према косовским оптужницама – за извршење у покушају. Ратови за југословенско наслеђе у којим је свака страна, у складу са могућностима, дала максималан допринос завршили су се без стварног победника, и сви су, укључујући и Србију, само делимично остварили своји почетне максималистичке циљеве, чинећи, пре свега, штету другима.

Оно што данас за Србе представља проблем, нису односи са Хрватском, већ  покушаји ревизије постојећих међународних докумената као што су Резолуција 1244 и Дејтонски споразум. Необично је што се не уочава да су хрватски национални интереси везани за балкански статус кво, а не за слабу Србију.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa