Сви малигни утицаји на западном Балкану

Потпуни крах последње рунде дијалога између Београда и Приштине, иако очекиван, забринуо је многе, али изгледа не и бриселске домаћине. Од почетка је било јасно да је доласком Куртија на власт и непринципијелним кокетирањем западних администрација, што јавним, што закулисним, са новим приштинским преговарачем, бриселски процес доведен у слепу улицу. Од почетка је било јасно и да радикал, анархиста и популиста „чврстих принципа”, који, како се последњих недеља испоставило, није имун ни на слатки живот новопеченог припадника џет-сета на Азурној обали, није човек дијалога већ конфронтације.  За „човека са визијом” и његову реметилачку природу много је лакше да направи инцидентну ситуацију него да води владу суочену са многобројним изазовима и испуни крупна обећања дата у предизборној кампањи, за шта нити има капацитет, нити га то, реално, занима.

Паралелно са оним што се догађа у Бриселу, шизофрено понашање приштинских политичара и лавина бесмислених иницијатива која последњих месеци стиже из привремених приштинских институција, заправо, показује безнађе и фрустрацију и Приштине и њених ментора и лобиста што се њихова „ствар” не заокружује онако глатко како су очекивали. Ментално заробљени у деведесетим годинама прошлог века, очекивали су да ће им нова америчка администрација на сребрном послужавнику преко ноћи дати потпуно међународно признату државу. Зато у очају ваде све оне пропагандне приступе који су им некада успешно обезбеђивали подршку светске јавности – позоришне представе са масовним тровањима, покушаји оживљавања лажног наратива жртве, приче о геноциду и Милошевићевим „злочинцима”, прекрајање чињеница и историје, тражење одштете за српску културну и верску баштину коју су они сами дивљачки уништили, итд. – не би ли нешто од тога прошло. Њихови ментори за сада ћуте и не реагују.

Али ћуте и не реагују ни на 80 напада на Србе и српску имовину, на константно угрожавање српских манастира и цркава и уништавање српских гробаља, на хистерију и примитивизам руље у спречавању Драгице Гашић да се после двадесет година врати у свој родни град и у свој стан. Срамно је што, на пример, Радио слободна Европа, гласило америчке владе, у свом чланку о проблемима са којима се једна једина српска повратница суочава у Ђаковици, од неколико десетина хиљада Срба колико је пре рата ту живело, не каже да је такво понашање недопустиво, јер су право расељених на повратак и право на приватну имовину неприкосновена права, већ нагласак ставља на то да је повратак ове једне беспомоћне жене „отворио старе ране напаћених Албанаца”.  Толико о празној и одавно излизаној причи о владавини права, демократији, људским правима и мултиетничности коју деценијама слушамо из уста добро плаћених вашингтонских, берлинских и лондонских политичара и лобиста. Трагично је што се том опусу излизаних речи, злоупотребљених за политичку пропаганду и личне интересе, сада убрзано додаје једна тако озбиљна тема као што је геноцид.

Као и много пута до сада у сличним ситуацијама, млаке и неубедљиве званичне поруке које стижу из најутицајнијих западних администрација поводом забрињавајућег стања дијалога и Куртијевог дрског инсистирања да историја почиње са њим – осим када трагикомично покушава да напише своју сопствену верзију догађаја на овим просторима у последњих неколико векова – и одбијања да спроведе обавезе из претходно потписаних споразума, прате и оне, шаптачке, којима се приштински јуноша охрабрује у рушењу бриселског процеса. Ово је већ дубоко укорењен модус операнди западних званичника на нашим просторима. Најшокантнији пример оваквог лицемерног приступа у трагичном распаду бивше Југославије свакако је било охрабривање Алије Изетбеговића од стране тадашњег америчког амбасадора Ворена Цимермана да повуче потпис са Кутиљеровог плана и определи се за крвави рат и разарање уместо за мир, које су САД само декларативно подржавале.

У пропагандној хистерији која прати покушаје истискивања утицаја Русије и Кине са простора западног Балкана, кључна мантра, коју као папагаји понављају западни политичари, аналитичари и лобисти, као и они који би да им се умиле у региону, свакако је она о малигном руском и кинеском утицају. Објективно говорећи, малигни утицаји заиста постоје, али они не долазе ни из Москве ни из Пекинга, већ од шаптача са истока и запада, који хушкањем приштинских, сарајевских и подгоричких политичара директно и дугорочно дестабилизују ситуацију на западном Балкану.

Да кренемо од истока.

У међународним круговима се годинама у негативном контексту говори о улози Турске на западном Балкану и шире. Владе у региону, свесно затварајући очи на субверзивне активности којима се директно угрожавају њихови национални интереси, усмеравале су пажњу јавности на декларативно пријатељске односе и инвестиције којима се новац кругова блиских врху власти испумпавао из земље у тренутку затегнутих односа Турске и Запада.  Али, у последње време, претеће поруке које долазе из званичне Анкаре и потези које вуче значајно су интензивирани. Од наоружавања илегалне војне формације на КиМ куповином оружја у БиХ коришћењем лажних сертификата о крајњем кориснику и кршењем међународног законског оквира којим се регулише контрола наоружања у свету, што је већ рађено код наоружавања радикалних исламских група у Сирији и Јемену, до најава интензивног лобирања за признавање „државе Косово”. И једно и друго представљају директан непријатељски чин против наших националних интереса и захтевају нашу реакцију дипломатским средствима која постоје у уређеним и цивилизованим међународним односима. Иако за нас непријатна, чињеница да је Турска прва признала тзв. Косово је ствар њене суверене одлуке, али лобирање за даља признања представља агресивни чин директно усмерен против наших националних интереса. Како би, на пример, Турска реаговала када бисмо ми изнели исти став у вези са, на пример, самопроглашеном независном државом Курда на њиховој територији? Не верујем да би седели скрштених руку и показивали разумевање за наше потезе.

Због чега се то управо сада дешава? Турски председник Ердоган препознао је нелагоду коју међу структурама САД уноси повлачење трупа из Авганистана. Са једне стране, постоје чврсти разлози за ово повлачење. Одлука да се после две деценије призна пораз и трупе повуку из авганистанског живог блата није била лака за некадашњу суперсилу и више пута је одлагана. Али овај рат је одавно постао прескуп за америчке пореске обвезнике а и коштао је САД превише живота. Међутим, и поред читавог арсенала закулисних операција којима се утицај САД на ратиштима широм света одржава наоружавањем и контролом радикалних исламских група, укључујући и она у Сирији и Јемену, хаос који остаје одласком војника НАТО-а је превелики и нема те пропаганде или спина који могу да га представе у другачијем светлу.

Ердоган је то препознао као ситуацију у којој добија на свим странама. Слањем својих трупа, које ће покушати да задрже макар минималну контролу над стратешки важним тачкама, појављује се као спасилац образа САД и ЕУ и, после година затегнутих односа, враћа Турској улогу стратешког партнера Запада у овом делу света. Одједном сва кршења људских права и подршка радикалном исламизму за које се годинама легитимно оптужује падају у други план. Са друге стране, Анкара шири зону свог војног и политичког утицаја у региону. И, коначно, припрема терен да овај капитал уновчи у другим питањима од интереса, попут тренутно заташканог спора са Грчком око територијалних вода. У том оквиру треба посматрати и његову управо завршену посету окупираном делу Кипра и запаљиве изјаве које је дао том приликом, као и већ поменуте најаве лобирања за нова признања „државе Косово”, или илегално наоружавање њене паравојске. Иако се у неким од ових потеза његови интереси преклапају са западним, док су им други директно супротстављени, нема никакве сумње да сваки од ових потеза дугорочно дестабилизује те делове света. Али Ердоганова процена је да је, слањем трупа у Авганистан, добио тапију од западних сила да ради дословно шта жели и он је спреман да то искористи до краја.

Незнатно другачијим средствима, малигни утицаји и дестабилизација региона стижу и са запада. И Берлин и Вашингтон наоружавају паравојне формације на овом делу наше територије и ту нема неке велике разлике од „источног” приступа. Ментори косовског пројекта, а пре свега Вашингтон, врше притисак кроз северноатлантске структуре на чланице ЕУ које нису признале ову фантомску самопроглашену „државу” да своју одлуку преиначе. У случају, на пример, Грчке, користи се уцењивачки приступ у вези са конфликтом са Турском, као и примамљив финансијски подстицај којим се маше испред носа атинских политичара. И Осло се, по први пут, директно укрцао на овај воз, плаћајући Куртијеве стране саветнике новцем норвешких пореских обвезника. Да ли је резултат којем тежи Курти – потпуно урушавање процеса дијалога и ресетовање целог процеса зато што Приштини не иде онако како су очекивали – оно што је програм званичних САД, Немачке, Велике Британије и Норвешке?  То, коначно, отворено заговарају већ излизани приштински лобисти  у овим земљама. Ако јесте, то је и урушавање установљеног цивилизованог и правно регулисаног система да оно што је потписано мора и да се спроведе.  А ако то заиста и јесте случај, онда је то дивљи запад у међународној политици и међународном праву и ни Приштина ни њени ментори немају ништа осим голе силе да приморају Београд да на тако нешто пристане. Тако нешто је било могуће пре четврт века, али од тада је пуно воде протекло испод мостова на Сави, Потомаку, Шпреји и Хафелу и Темзи.  Али  и на Волги и Јангцекјангу. Отуда и та мантра о негативном кинеском и руском утицају у региону, који јесте злоћудан – али за могућност уцена и бруталне употребе силе од стране Запада, које смо видели деведесетих.

Некадашњи потпредседник Владе Србије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa