Судбина скројена друштвеним мрежама

Ирански филмски редитељ Асгар Фархади, добитник награде „Оскар” за филм „Развод” и аутор награђиваних филмова попут „Прошлости”, „Трговца” и „Сви знају”, на недавно завршеном 74. Канском фестивалу освојио је Гран при за „Хероја” – по суду филмских професионалаца и критичара убедљиво најдоминантнији филм у овогодишњем пандемијском издању најпрестижније међународне филмске феште.

 Жири са Спајком Лијем на челу, у овогодишњем збрканом али и оригиналном замешатељству са доделом награда (срећом, каквим таквим редом су ипак наградили све најбоље филмове), Гран при је доделио равноправно Фархадију, али и финском редитељу Јуху Кусманену за филм „Купе број 6”, што није помутило ничију срећу. И један и други филм је дистрибутерска кућа „Мегаком филм” откупила за приказивање у Србији, па ће филмски сладокусци заиста имати у чему да уживају.

У Фархадијевом „Хероју” сигурно је да хоће, јер је реч о човеколиком филму који отвара питања сналажења у свакодневици и љубави, питања части и достојанства, слободе, али и утицај друштвених медија и мрежа на обичне смртнике, о чему је за „Политику” Фархади говорио током ретке паузе (био је пренатрпан медијском пажњом), коју је имао за кратки и скромни ручак. На тањиру су били само пиринач и поврће, а уз тањир и чаша воде...

Опет сте показали да сте мајстор приповедања, постепено сте нас увели у прави вртлог приче у којем се догађаји и ликови узрочно-последично изазивају и шире?

Главна ствар која ме је привукла и увукла у ову причу било је путовање човека и оно што му се догађало у разним епизодама тог путовања током којег он за кратко време постаје локални херој, привуче огромну пажњу, постаје фокус интересовања шире заједнице и онда, готово преко ноћи, гледамо како се са висина спушта у блато. То јесте нека врста приповедачког вртлога како ви кажете. Приповедање није линеарно, креће се у круговима, постоје различити нивои које откривате како идете све дубље и дубље, као када огулите лук.

Концентрични наративни кругови попут оних када баците камен у воду или попут ефекта лептира?

Да, рекао бих. Све је у филмској причи попут домино ефекта...

Све у филму има и укус и мирис стварности, али постоји и ваша стилизација?

Хтео сам да филм поставим као неку врсту документарца иако је све у њему написано од самог почетка до краја. У основи сам желео да има нешто од стварности, што му даје уверљивост стварности, али постоји и стилизација посебно у употреби боја. Сцене попут оне с почетка филма када се главни јунак пење уз високо степениште на огромној скели са које рестауратори раде на репарацији древног историјског споменика, такође имају алегоријско значење. Али таквих сцена је мало, мој приступ је ипак реалан. Приступ са жељом да се ухвати непосредност живота.

Видимо остатке древне персијске цивилизације, радњу филма сте сместили у Шираз, зашто?

Шираз је главна тема за заплет и расплет проблема мог јунака Рахима. Шираз је благо, археолошко благо, представља славу прошлости због чега су Иранци ових дана веома носталгични. Због предисламских хероја и споменика, али и великих исламских песника који су дошли касније. Он представља неку врсту националног поноса, а тежина овог поноса даје специфичну конотацију теми филма. Други разлог је тај што сам хтео да одем далеко од Техерана. Људи у Ширазу су далеко опуштенији и приступачнији и много једноставнији у свом начину живота. Ту можете пронаћи људе као што је на пример лик Рахимовог зета Хосеина који је отелотворење чисте и поједностављене невиности. Такве људе не бисте нашли у Техерану.

Како се обичан човек заплете у зупчанике друштвеног система који не толерише или не разуме достојанство и моралне вредности, због чега се ваш јунак довија на различите начине да би постигао свој мали али њему важан циљ?

Рахим  верује у моралне вредности и искрено верује у обавезу да мора да исправи све што му се дешава. Има сина са потешкоћама у говору који га воли и за њега је везан, има жену у коју је заљубљен, сестру и зета који су му безрезервна подршка, а све то га гура да пронађе начин да изађе из затвора у који је смештен из освете бившег шурака којем дугује невелику суму новца.

Какав је то затвор из којег може да се улази и излази, другачији од свих оних затвора у Ирану које смо до сада гледали у филмовима?

Ликови у филму, па и Рахим, немају никакве везе са затвореницима за тешке и озбиљне злочине или убиства. Они не спадају ни у категорију политичких осуђеника. Они су тамо из финансијских разлога, и у таквим затворима им је лако дати дозволу за излазак на неколико дана, као што сам и показао у филму.

Нама у овом делу света је страно да казна може да се поништи од стране туженика ако он то жели?

Да, у Ирану је другачије него у Европи. Ако некоме дугујете новац и он поднесе жалбу можете да одете у затвор. Али већ дан касније ако подносилац жалбе да изјаву да не жели повраћај новца, ви можете бити одмах слободан човек. Исто је и са убиствима. Уколико породица жртве реши да опрости убици он може да буде пуштен из затвора. То је систем вођен бесом и предрасудама и кроз ове емоције требало би као судија да донесете важну одлуку о нечијој судбини, што заиста није фер.

Због поступка враћања пронађених златника ваш јунак постаје херој, телевизијска звезда, понос града, али са друге стране креће његово негирање на друштвеним мрежама и ви ту показујете специфичну иранску медијску реалност?

Овај и овакав однос медија у филму тиче се локалних телевизијских мрежа, а не националних медија. Мештани се на својим локалним телевизијама баве свакодневним питањима, представљају добра дела и претварају људе у узоре, хероје. У овој причи Рахимов херојски чин је такав да брзо постаје виралан и доминантан на друштвеним мрежама. Данас у Ирану мреже играју велику улогу.

Била сам у Ирану и знам да нису без ограничења?

Да, нису без ограничења, тачније нису без филтрирања, али се Иранци довијају и друштвене мреже сматрају местом на којем се човек може изразити слободно, јер сматрају да то није у рукама владе. Ако си „на телевизији” то значи да си на страни владе, а тако је на мрежама оцењен и „оцрњен” и Рахим. Друштвени медији су данас популаран начин размене идеја, помало герилски. У случају Рахима показало се и веома штетан. Комуникација путем друштвених мрежа је постало тако моћно оруђе широм света и у сваком друштву и нема граница. Притом, најчешће се кријете иза корисничког имена и не сносите одговорност за изречено, написано.

У филму постоји и питање кризе људскости?

Да, наравно, хтео сам да се позабавим и тиме, али не чиним то са питањима или намерама већ причом. Када се она постави, онда то развијам у однос на њен ток и са током догађаја.

Показали сте нам и те мале, толико људске ситне преваре и лажи с којима се служимо како бисно преживели дан, шта о томе мислите?

Не истичем посебно лажи нити покушавам да заваравам, јер су моји ликови једноставни и поштени људи, научени да се сналазе и довијају. Оно што доминира филмом јесте то што верујем у њихову искреност, једноставност и невиност.

Отварате и питање људске части и достојанства, како можемо данас у овом превртљивом времену да је одржимо?

Нисам у могућности да саветујем, оно што радим јесте да себи одговорим. Ако част значи оно шта ћете радити у друштву а није у супротности са вашим ставовима, друштвеним, верским, оним што мислите о себи, онда се част може одржати.

Предходни филм „Сви знају”, с којим сте отворили Кански фестивал, снимали сте у Европи са Хавијером Бардемом и Пенелопе Круз, да ли ипак боље вратити се кући и бити свој на своме, познатом терену и језику?

Рад у Европи са Хавијером и Пенелопе било је јако добро искуство и било би сјајно уколико будем могао поново са њима да радим. Надам се томе. После тог шпанског филма требало је поново да радим у иностранству на једном пројекту, али сам се вратио у Иран јер сам осетио потребу да урадим нешто код куће. Враћање у окружење које најбоље познајете, где су вам пријатељи и где сте одрасли увек је пријатно и врло плодно. Никада нисам могао да кажем шта је најбоље и лакше – снимати филм у Ирану или у иностранству. Заиста не знам. Постоје предности и непријатности на обе стране, али генерално – мислим да више волим да снимам филмове у Ирану.

Читате ли критике ваших филмова?

Да, али сам заинтересован само за критичаре који детаљно пишу и приступају филму показујући жељу да побољшају ствари и показујући да заиста воле и живе филмове. Они којима није циљ сам филм већ нешто друго, за њих ме није брига.