Среда, 01.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
74. КАНСКИ ГРАН ПРИ: ЈУХО КУСМАНЕН, фински редитељ

Само пусти да будеш оно што јеси

Био сам фасциниран што сам могао да снимим филм на руском тлу. То је земља коју сам ја попут многих Финаца, јер смо близу, пропутовао много пута и то баш возом
(Фото: Д. Лакић)

Пошто је 2016. године награђен у програму „Известан поглед” за филм „Најсрећнији дан у животу Олија Макија”, фински редитељ Јухо Кусманен са филмом „Купе број 6” попео се ове ове године на канску лествицу више – у Главни такмичарски програм, што се завршило освајањем 74. Гран прија, равноправно са иранским редитељем Асгаром Фархадијем.

 Реакција Кусманена је била неверица иако је већ данима пре био свестан да се његов дубоко хумани егзинстенцијалистички филм снимљен у Русији на руском језику изузетно високо котира на свим критичарским листама. У разговору за „Политику”, у салону „Амбасадор” у фестивалској Палати, тихо и скромно говорио је о изазовима снимања у возу Транссибирске железнице, месту сусрета две сродне људске душе које ће упознати и српска публика, јер је „Купе број 6” купљен и за наше фестивале и биоскопе...

Кроз ликове финске студенткиње археологије и руског рудара спојили сте две различите културе и Транссибирском железницом повели на пут. Је ли то заправо пут до самоспознаје?

Можда би се то путовање могло сматрати и неспретним покушајем да се пронађе хармонија и душевни мир у свету хаоса и анксиозности. Срж овакве приче и оваквог путовања лежи у појму прихватања да сте део овог хаотичног света и да постојите онакви какви јесте. Али и да постоје и ваше сродне душе које такође стреме душевном миру и да постаје сасвим небитно којој култури или традицији припадате.

Финкиња Лаура путује возом да би посетила древне петроглифе на северу, што се рудару Љохи чини бесмисленим?

Лаура жели да постане археолог која из оваквих ствари попут петроглифа добија испуњење. Цитира неког мудрог човека кога је срела а који је рекао: „Да бисте упознали себе морате да знате своју прошлост.” У интересу је прошлост људске цивилизације и мисли да ће је то испунити. Али да ли заиста хоће или је то само украден сан од особе каква би желела да буде? У возу среће тог досадног руског рудара који је прати као сенка. Хтела је да упозна своју прошлост а упознала је њено отелотворење у форми Љохе. Непријатно и банално, али испало је тако.

Филмови „он д роуд” често говоре и о потрази за слободом?

Управо тако. Филмови везани за вожњу аутомобилима имају више могућности. Можете да идете где желите, свако раскршће даје нову могућност иако сматрам да слобода није бескрајан број опција већ способност прихватања ваших ограничења. Вожња возом више личи на судбину. Не можете ви да одлучујете где ћете ићи већ само можете узети оно што вам се даје.

Однос ваших јунака развија се у различитим правцима, али ниједан није онакав какве смо навикли да гледамо у филмовима о љубавним романсама?

Романтичне љубавне приче су често преуске, а мене су занимала осећања која су изван сексуалне напетости. Моје интересовање лежи у тим компликованим осећањима иза различитих врста односа. Волео бих да разумем зашто се тако осећамо. За мене је ово прича о Лаури и Љохи који деле нешто дубље од сексуалне потребе. Они су више као давно изгубљена браћа и сестре. Повезани су на емоционалном нивоу, а не дељењем културних темеља.

Они једно другом постају огледало?

Да, може се тако рећи. Једна од тема филма је управо сусрет са „другим”, можда и са другим ја. Љоха је тај „други”, огледало Лаурине слике коју она покушава да избегне. Прича о сусрету са „другим” је и прича о зарањању у своју унутрашњост и покушај да разумете и прихватите ко сте. Када упознате неког новог постоји могућност да поново почнете да се претварате да сте нешто што бисте желели да будете. Међутим, то упознавање може да буде и прилика да се отворите, научите нешто ново о себи. Постоји одређена врста утехе у странцима у зависности од њиховог погледа. То смо сви понекад искусили. И било је делотворно када смо у тим ситуацијама само пустили да будемо оно што јесмо.

Седамдесетих година прошлог века путовала сам Транссибирском железницом и ваш филм ми је вратио успомене а и уверио да се ништа у том возу није променило?

Да, још су ту кушет кола из совјетског времена и намргођене кондуктерке као строге домаћице вагона, али јесте се све и доста модернизовало.

Из филма „Купе број 6” (Фото: Прес служба 74. Кана)

Ова филмска прича настала је према роману Розе Ликсом у којем радња и јесте смештена у Совјетском Савезу?

Да, али сам ја радњу сместио у неодређени период, она се може догађати и данас у Русији. Роман Ликсомове је послужио као снажан предложак за сценарио у којем је много тога измењено. Роман се бави Совјетским Савезом као стањем ума, а ја сам желео да избегнем тај географско-политички оквир. Оно што желим да гледаоци погледају јесу ова два људска бића, без икаквих тематских коментара о времену или месту.

Ту су и петроглифи који доприносе суштини филма?

Петроглифи су трајни знаци пришлости и моја јунакиња мисли да ће када их види успоставити контакт са нечим трајним. У животу који није ништа друго до низ тренутака који нестају, она мисли да би могла да се осећа добро. Али петроглифи су само хладно камење и преко њих не можете осетити никакву везу, све што имамо су пролазни тренуци и све што је важно је привремено. Ако јуримо за нечим вечним могли бисмо да изгубимо оно што сада имамо. С друге стране, петроглифи могу да представљају и страх од смрти, јер не желимо трајно да нестанемо, желимо да нас се сећају. Лаура и Љоха су једно другом постали петроглиф. Филм „Купе број 6” је можда мој петроглиф, јер се надам да ће остати дуго и пошто ја одем.

Бити Финац и снимати филм на руском тлу и руском језику, то је необично?

И јесте и није. Био сам фасциниран што сам могао да снимим филм на руском тлу. То је земља коју сам ја попут многих Финаца, јер смо близу, пропутовао много пута и то баш возом. Свиђа ми се како земља изгледа, волим људе, волим возове и заиста волим филмове о возовима.

Воз је уједно и простор пун ограничења, предпостављам и веома тежак за снимање?

Да, било је тешко, али не и несавладиво јер сам са глумцима и директором фотографије имао вишемесечне пробе. Морали смо тачно да одредимо углове снимања у том скученом купеу, да знамо унапред какво и када нам је светло идеално. Тешко је било и линијским продуцентима и менаџеру локација, јер су морали стално да траже дозволе за снимање и сарађују са руским властима у тражњи дозвола за изнајмљивање воза и коришћење колосека. Руси су нас саветовали да не радимо на тај компиковани начин коришћења стварних колосека и воза. Мислили су да је боље да то све сценографски изградимо и не мучимо се. Али из моје перспективе аутентичност је била на првом месту.

И „Купе број 6”, баш као и ваш „ Најсрећнији дан у животу Олија Макија” имају нешто заједничко – хумор ?

Добијам више задовољства када могу да насмејем тужне људе. Можда је то разлог зашто у мојим филмовима постоји нека врста мрака у комбинацији са смехом. Безбрижно смејање је забавно, али није довољно занимљиво за писање. Хумор треба да извире из наших свакодневних тешкоћа, наших грешака и мана и наших нереалних хтења. Хумор и тон причања је нешто што већини не морате да објашњавате. Нема разлога за објашњење. С друге стране ту је и та моја љубав према људима који су можда неспретни и несавршени. Нема мишљења, нема порука, али хумор је начин на који видим свет и како га показујем.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zoran stokic
Reditelj misli da je u "Paviljonu br:6" moguće postojanje "Kupea br:6"?! Iluzija. Jung, From i drugi psihoanalitičari su razvijali ideje da mi sanjamo simbole i mitove koji su slični onima koje su ljudi hiljadam godina ranije gajili u sebi dok su bili živi u raznorodnim kulturama te da je to "potvrda" da postoji najmani zajednički sadržalac "kulture" Homo sapijensa te da se stoga mi svi "razmemo". To je još jedna neempiriska iluzija.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.